I negde tu, posle svih murala Diego Maradona, posle ulica koje i dalje mirišu na roštilj, stare autobuse, vlagu sa okeana i život koji se ne skriva iza skupih fasada, posle ritmova tanga koji ovde nikada nisu postali turistička atrakcija nego su ostali ono što su oduvek bili, glas ljudi koji nisu imali mnogo osim sopstvenog dostojanstva, posle šetnje kroz La Boca gde i zidovi izgledaju kao da imaju temperament, posle pogleda na La Bombonera koji više liči na hram nego na stadion, posle trenutka kada shvatiš da ovde fudbal nikada nije bio sport nego mnogo ozbiljnija stvar, nešto između vere, porodičnog nasleđa, kolektivne terapije i nacionalnog identiteta, nekako čovek sedne sam sa sobom i počne da razmišlja koliko je zapravo svet postao čudno mesto i koliko smo svi kolektivno pristali na jednu veliku globalnu predstavu u kojoj nas uče da je napredak kada ti neko nacrta nekoliko novih zgrada pored reke, stavi nekoliko luksuznih lokala koje većina nikada neće priuštiti i onda te ubedi da sada konačno živiš evropski, moderno, svetski, progresivno i kako već vole da nazovu stvari koje lepo izgledaju na renderima pre nego što ih stvarnost sustigne. I baš zato je zanimljivo biti ovde u Argentini!

Za nas sa ovih prostora, nekako je postao omiljeni grad Južne Amerike mnogo pre nego što smo naučili gde se tačno nalazi na karti. Dovoljno je bilo da generacije odrastaju uz film Montevideo, Bog te video!, rediteljski debi Dragan Bjelogrlić, pa da ovaj grad automatski dobije status mitskog mesta. Još kad znaš da su i pojedini Glogonjci tamo statirali, priča dobija gotovo istorijski značaj. Evo me ovde, više od petnaest godina od premijere filma, na mestu gde su naši fudbaleri nekad stigli do polufinala Svetskog prvenstva i onda, uz pomoć domaće publike, pokazali da i tada savršeno znamo kako da izgubimo kad je najvažnije.

Kako bi drugačije i počeo sa pričom nego sa čuvenim: "Good morning, neighbor!" Samo što ovo nije Coming to America sa Edijem Marfijem, već moj dolazak u Jabuku. A komšija je komšija. Može da bude bolji od rođenog brata, da ti pozajmi traktor, merdevine i pola zimnice. Može da bude i onaj zbog kog se tri generacije svađaju oko deset centimetara međe, a niko više ne zna gde je ta međa uopšte bila. Može da bude tih, pa ga vidiš samo kad dođe račun za vodu. Može da bude glasan, pa znaš kad je ustao, kad je ručao i kad je odlučio da u nedelju ujutru testira novu motornu testeru. A može da bude i onaj koji te pozdravlja dvadeset godina, a još uvek ne zna kako se zoveš. E sad, kad pričamo o komšijama, pričamo i o Jabuci.

Sakule, selo roda, selo gde su rode glavne zvezde, a ljudi samo statisti u njihovom dokumentarcu. Mesto u Južnom Banatu, u opštini Opovo, koje se pominje još 1432. godine, što znači da je starije od mnogih svađa po selima i sigurno starije od pola interneta.

Grad Cosa Nostre (da se piše kako dolikuje – Cosa Nostra), mafije, istorije, sudije Đovanija Falkonea, čoveka kog danas slave onako kako ozbiljna društva slave ljude koji su imali hrabrost dok su drugi imali izgovore. Grad koji pamti i tamnu stranu, ali joj ne dozvoljava da bude jedina priča.

Budim i Pešta i dalje mi nije najjasnije ko je gde, ali iskreno, kao da je to ikada bilo presudno. Bitno je da postoji Budimpešta, pa neka se oni interno dogovore ko je leva, a ko desna strana.

Mart u Glogonju uvek dođe kao alarm koji niko nije podesio, ali svi ga čuju. Zima se još nije ni pošteno odjavila, a selo već ustaje kao da je neko povikao: „Ajde, ljudi, zakasnili smo!”

Kačarevo, 2026. godina. Jutro teatraln kiša, vetar, čak i malo snega, tek da se zabeleži da je priroda učestvovala u programu. Posle toga, naravno, ništa. Ni kiše, ni snega. Kao da je i vreme shvatilo da nema potrebe da preteruje kad već ima dovoljno dima u vazduhu.

Onaj uvod kao za pismeni zadatak, zemlja čokolade, satova, Milka krave, Alpa, banaka, vozova koji kasne tačno nula minuta i ljudi koji prelaze ulicu samo na zeleno, čak i kad nema automobila ni na vidiku.

Nisam planirao gužvu. Došao sam u Belo Blato da fotkam kobasicu, a dobio sam vašar, portrete, dim, meso, crkve i pola Banata na okupu.

Grad koji definitivno nije preterano velikodušan za 31.12. i takozvanu najluđu noć na svetu. Ali bože moj, svi mi grešimo – neko u ljubavi, neko u izboru destinacije za doček.

Iako sam ove godine relativno često bio na starom buvljaku u Pančevu, ali samo jednom sa fotoaparatom, nije da mi se sve što se tamo dešava dopalo. Ali taj prostor svakako nosi ton koji predstavlja realnu sliku, onu iza Potemkinovih sela i staklenih, zlatnih, modernih fasada koje niču po gradu, paralelno sa gužvom koja iz dana u dan postaje sve veća

Sad već tradicionalno fotografisanje Glogonja u dobu godine koje bi se moglo opisati istoimenom pesmom mog imenjaka Tozovca,  ali jesen, ne ona sa razglednica, već ova naša: pozna, blatnjava i nervozna.

Što bi se kod nas reklo: što južnije, to tužnije. Italijani to verovatno ne izgovaraju naglas, ali vidiš im to u očima čim stigneš u Napoli. Taj deo Italije je kao rođak koji „nije loš, samo ima problematičnu fazu“ već 500 godina.

Danas je Kupusijada napunila 18 godina. Može se reći da je postala punoletna, ali maturu, čini se, neće položiti.

Pančevo, grad u kojem sam proveo dovoljno vremena da znam svaku rupu u asfaltu, svako usko sokače i svaku crkvu, a ima ih, kao u priči.

Stari buvljak u Pančevu, mesto gde vreme stane, ali blato ne. Deluje kao da si sleteo pravo u Šutku, samo bez muzike, s mirisom masnih pljeski i rđe.

Amsterdam, grad kulture, umetnosti, kanala, Van Goga, Ajaksa, droge i svega onog što lepo zvuči u turističkom prospektu. Van Gog i Rembrant vise po muzejima, a tu je i Madame Tussauds, muzej voštanih figura, gde možete da se slikate sa Trampom kao da je pored vas. Amsterdam Central je kao svemirski brod: uđete, izgubite se i ne znate hoćete li izaći na pravi izlaz ili završiti u Belgiji.

Verovatno najveća šansa da se zaljubiš na prvi pogled, a možda i da posle tog prvog pogleda padneš niz neku strmu kaldrmu.

Pariz, grad gde istorija, gužva i kliše idu ruku pod ruku. I da, naravno da mi se sve to dopalo.

London je grad koji na prvi pogled izgleda kao da ga već poznaješ, čak i ako nikad nisi bio tu. Sve ti je nekako poznato iz filmova, serija i reklama, ali uživo deluje kao da je sve malo glasnije, brže i skuplje nego što bi trebalo da bude.

Barcelona 2025. delovala je kao grad koji konstantno pokušava da balansira između muzeja i stadiona, između umetnosti koja traje vekovima i navijačke strasti koja traje tačno devedeset minuta, ali sa intenzitetom religije. Sve tamo ima neku dozu teatralnosti čak i obična šetnja ulicom izgleda kao scena iz filma u kojem statisti slučajno nose dizajnerske naočare i piju espresso kao da reklamiraju život.

Skopje, grad koji se ponaša kao da je neko stalno raspravljao sa urbanističkim planom, pa su obojica na kraju kompromisno odlučili da žive jedan preko drugog. Priča, realno, kreće od 1963. godine, od zemljotresa koji je precrtao stari grad i rekao “ok, reset”. I tu je već prva ironija Skoplja, kao da je istorija dobila šansu za novi početak, ali je neko kasnije ubacio i DLC paket sa spomenicima, fontanama, lavovima i monumentalnim interpretacijama svega što je ikada postojalo.

U ravnici, tamo gde vetar nema gde da se sakrije, a tišina ume da bude glasnija od ljudi, postoji jedno mesto koje kao da je ostalo zaglavljeno između istorije i ironije. Mesto gde se sunce spušta preko njiva kao u najlepšem vojvođanskom kadru, gde most još pamti prve scene filma Ljubavni život Budimira Trajkovića, a drumovi vode na sve strane, osim možda ka nekoj ozbiljnoj budućnosti. 

Copenhagen, ili originalno, København. A kad Danac to izgovori, zvuči otprilike kao: “Kjebnhaun”, izgovoreno kao da mu se žuri kući jer napolju opet pada kiša pod uglom od 45 stepeni. Ime dolazi od stare danske reči Købmandshavn, što znači “trgovačka luka”. Na srpskom: luka trgovaca.

Niš je grad koji istovremeno izgleda kao da se stalno raspada i kao da će zauvek preživeti sve. Njegove ulice, tvrđava i Ćele kula pričaju priče o imperijama, ratovima i ljudima koji su vekovima prolazili ovim krajem.
U avgustu, dok vreli vazduh treperi nad asfaltom, grad spaja istoriju, kafansku tradiciju i živu svakodnevicu na način koji malo gde postoji. Od Konstantina Velikog do Šabana Bajramovića, Niš ostaje mesto gde se prošlost i sadašnjost susreću u jedinstvenoj balkanskoj atmosferi.

Svi putevi vode u Rim kažu ljudi koji očigledno nikad nisu izašli iz metroa na pogrešnoj stanici sa dve torbe, kamerom i osećajem da si ušao u istoriju bez uputstva za upotrebu

Postoji ta čudna emocija kad znaš da ideš kući, a još si u gradu koji radi sve da te ubedi da ostaneš još malo, još jednu stanicu metroa, još jednu noć, još jednu čašu kafe koju oni tamo piju kao da je voda. I naravno, sve počinje od fudbala, jer kod nas koji smo rasli početkom 2000-ih, fudbal nije bio sport nego vreme. Vreme pre telefona, pre algoritma, pre svega što danas zoveš “realnost”.

Ironično, među skoro četrdeset miliona ljudi najviše sam naučio o redu. Na prvi pogled sve deluje kao scena iz naučnofantastičnog filma, ali me je najviše fascinirala upravo svakodnevica. Negde između neonskih reklama, vozova koji stižu u sekundu i ljudi koji se kreću kao da učestvuju u savršeno uvežbanoj koreografiji, često sam imao osećaj da sve funkcioniše bolje nego bilo gde drugde gde sam ranije bio.

Novi Zeland je od onih mesta gde već na prvim putokazima shvatiš da nisi došao da razumeš sve odmah, nego da se polako predaš nečemu što već funkcioniše bez tebe. Dvojezični natpisi svuda, engleski i maorski, stoje jedan pored drugog kao da ti tiho objašnjavaju da ovde ništa nije novo, samo je dobro sačuvano i pažljivo preneto dalje.

Nikada nisam bio neki ljubitelj tropskih ostrva. Uvek mi je to delovalo kao ista priča. Malo palmi, malo kokosa, malo ljudi koji meditiraju za Instagram, malo ljudi koji traže sebe, kao da su se negde zagubili između Frankfurta i Denpasara. Onda sam došao na Bali i shvatio da postoje mesta koja nemaju nameru da se uklope u tvoje predrasude. Već na početku dobiješ prvu lekciju iz geografije. Nalaziš se u Indoneziji, najvećoj muslimanskoj zemlji na svetu, a onda stigneš na ostrvo koje je gotovo potpuno hinduističko

U ovoj galeriji možete videti moje fotografije i doživljaje iz Melbourne-a, Sydney-ja, Brisbane-a, Gold Coast-a i Byron Bay-a. Sve to je zabeleženo kroz objektiv i trenutke zalaska sunca, noćni život i sve ono što me je dotaklo. Uspomene koje nosim su neverovatne, ali ovo je samo mali delić tih trenutaka.