Iznad svakodnevice
Pridružite mi se na putovanju kroz priče, fotografije i trenutke koji beleže stvaran život, različite kulture, ljude i mesta širom Srbije i sveta. Kroz svaki tekst i fotografiju trudim se da prenesem autentične emocije, atmosferu i detalje koji često ostanu neprimećeni. Ovo je prostor u kome se susreću dokumentarna fotografija, putovanja i svakodnevica, iskreno, spontano i bez filtera. Drago mi je što ste ovde i što zajedno gradimo zbirku priča i uspomena koje imaju svoju posebnu vrednost.
Jabuka, veća od sopstvene opštine!
Kako bi drugačije i počeo sa pričom nego sa čuvenim: "Good morning, neighbor!" Samo što ovo nije Coming to America sa Edijem Marfijem, već moj dolazak u Jabuku. A komšija je komšija. Može da bude bolji od rođenog brata, da ti pozajmi traktor, merdevine i pola zimnice. Može da bude i onaj zbog kog se tri generacije svađaju oko deset centimetara međe, a niko više ne zna gde je ta međa uopšte bila. Može da bude tih, pa ga vidiš samo kad dođe račun za vodu. Može da bude glasan, pa znaš kad je ustao, kad je ručao i kad je odlučio da u nedelju ujutru testira novu motornu testeru. A može da bude i onaj koji te pozdravlja dvadeset godina, a još uvek ne zna kako se zoveš. E sad, kad pričamo o komšijama, pričamo i o Jabuci. Onoj banatskoj. Da se zna. Jabuka je jedno od onih mesta gde su ljudi oduvek dolazili sa svih strana, pa se na kraju ispostavilo da su svi odnekud, a svi odavde. Banatski recept proveren vekovima: uzmeš Srbe, Makedonce, Mađare, Rumune, Slovake, ponekog došljaka koji je došao na dve godine pa ostao ceo život, dobro promešaš i dobiješ selo koje ima više priča nego stanovnika i beskrajno zanimljive nadimke. Ovde su i dvojezične table na srpskom i makedonskom. Toliko slične da čovek nekad pomisli da je neko dva puta napisao istu stvar samo da opravda budžet za farbu. Ali lepo je to. Pokazuje da se različitosti poštuju, čak i kada moraš tri puta da pročitaš tablu da bi shvatio da si sve razumeo iz prvog puta. Tu je i FK Jugoslavija. Već samo ime govori da je klub stariji od većine rasprava na internetu. U zemlji gde se svašta menjalo, ime ostalo. I danas stoji kao podsetnik da je fudbal u selu mnogo više od igre, to je mesto gde svi znaju ko je trebalo da igra, ko nije trebalo da igra i zašto bi selektor reprezentacije trebalo da posluša baš njih. Nad selom bdije i crkva Svetog Ilije, zaštitnika sela. A kad dođe Ilinden, onda nema potrebe da vas iko podseća koji je datum. To se zna. To je seoska slava, vreme kada se okupljaju i oni koji žive u selu i oni koji se sete da su iz Jabuke čim zamirišu pečenje i zazvone zvona. Tu je i Tamiš. Onako banatski miran, kao da nigde ne žuri. Reka koja je videla više pecaroških laži nego što internet može da podnese. Na Tamišu je svaka ulovljena riba najmanje duplo veća kad se priča u kafani. A čamci? Čamci su posebna filozofija. Nekima služe za pecanje, nekima za vožnju, a nekima da godinama stoje vezani za obalu dok vlasnik objašnjava kako će "sledeće nedelje sigurno da ga sredi". I to je Jabuka. Uvek tu. Nezaobilazna. Jedinstvena. Posebna. Mesto gde se svi poznaju, a opet niko ne zna celu priču. Gde komšija može da ti donese kolače, ali i da te upozori da si parkirao tri centimetra bliže njegovoj kapiji nego prošli put. Gde se vesti šire brže od interneta, a tajne traju kraće od jutarnje kafe. Možeš da je voliš zbog ljudi, zbog Tamiša, zbog Ilindena, zbog fudbala, zbog uspomena ili jednostavno zato što je svoja. A to je, u Banatu, možda i najveći komplimenta. E, to je Jabuka.
jun 2026.
Sakule, gde rode vladaju!
Palermo, grad koji ti uzme živce, pa ih vrati uz espreso!
Budimpešta i ja, komplikovan odnos!
Pre komšije, pa šta bude!
Mart u Glogonju uvek dođe kao alarm koji niko nije podesio, ali svi ga čuju. Zima se još nije ni pošteno odjavila, a selo već ustaje kao da je neko povikao: „Ajde, ljudi, zakasnili smo!” Dvorišta se bude prva. Metle, grabulje i kolica izlaze napolje kao vojska na postrojavanje. A onda se front brzo seli tamo gde je najvažnije – na njive i u bašte. U Glogonju se u martu ne razgovara mnogo o velikim temama. Tema je uglavnom ista: luk i krompir. Krompir, naravno, ima poseban status. Tu se vodi prava mala trka, tiha ali ozbiljna. Ko će prvi da zasadi, ko će prvi da baci najlon, ko će prvi da zatrpa redove. Kao neka poljoprivredna Formula 1, samo bez publike i šampanjca, ali sa mnogo više blata. Ideja je jasna, ako je najlon bačen pre komšije, možda krompir stigne prvi na kvantaš. A ako stigne prvi, možda se zakači i koja dinar više. Mada svi znaju da na kraju ipak presudi uvoz, ali dobro bitno je da postoji nada da će neko nekoga ipak malo da prevari. Na njivama ima svega. Žene sade redove luka sa ozbiljnošću hirurga, muškarci komanduju traktorima kao kapetani brodova, a omladina stoji pored prikolica i diskutuje o životu, politici i tome da li će ove godine rod biti „nikad bolji” ili „katastrofa kao i svake”. Posebna kategorija su bake. One ne žure. Sede malo sa strane, ili rade polako, ali gledaju sve. Tačno znaju ko je gde posadio, ko je bacio najlon prerano, a ko kasni. Da postoji poljoprivredna VAR soba, verovatno bi bila kod njih. Naravno, nema povlašćenih. U bašti nema onog sistema kao na puzzlama gde neki delovi nestanu ispod stola. Ovde su svi na broju od 7 do 107 godina. Svako dobije svoj red, ili bar zadatak da nešto doda, donese ili drži. Doprinos može da bude mali, ali mora da se vidi. A dok njive rade punom parom, na drugoj strani sela Tamiš ima svoju publiku. Deca su već zauzela obalu. Neko baca kamenčiće u vodu, neko trči po travi, a neko samo gleda kako sunce polako tone iza ravnice. Tamo nema najlona, nema kvantaša i nema trke ko je prvi zasadio krompir. Samo voda, tišina i jedan od onih zalazaka koji izgledaju kao da ih je neko nacrtao. I tako Glogonj u martu izgleda pomalo kao košnica. Svi rade, svi žure, svi računaju i svi se nadaju. Da će luk biti dobar, da krompir neće podbaciti i da će se sav taj trud na kraju ipak isplatiti. Jer posle toga dolazi sledeći nivo igre, sadnja kupusa.
P.S. Srećan 8. mart svim ženama koje danas, između ostalog, uspeju da posade i nekoliko redova luka.
mart 2026.
Sajam Holesterola, Slaninijada
Švajcarska, gde čak i kiša ima plan!
Kobasica kao povod
Đavo na ulazu, Sleš na zidu i po neki brk
Započeti novu godinu putovanjem verovatno je želja mnogih, ali realno nije baš uvek moranje. Nekad je i beg, nekad potreba, a nekad samo dobar izgovor da se godina otvori van kuće i van rutine. Minhen je bio stanica broj jedan. Grad koji definitivno nije preterano velikodušan za 31.12. i takozvanu najluđu noć na svetu. Ali bože moj, svi mi grešimo neko u ljubavi, neko u izboru destinacije za doček. Ipak, u svakom sivilu mora da se nađe po neki grumen svetlosti. Ja sam ga tražio kroz mnogo piva prvo svetlo, pa onda i po neko tamno, jer red mora da postoji. Od opere, preko Frauenkirche, one crkve sa čuvenim đavoljim otiskom na ulazu (Teufelstritt, čisto da đavo ne ostane anoniman), pa do Hofbräuhausa (HB) – čuvene pivnice gde je Hitler nekada držao svoje govore. Danas se tamo drže krigle od litra, kobasice i selfiji, dok istorija sedi u ćošku i pravi se da nije tu. Ako ništa drugo, mesto dokazuje da pivo može da preživi svaku ideologiju. Tu je i Hard Rock Cafe, gde sam naleteo na gitaru velikog Sleša iz Guns N’ Rosesa momenat koji mi je u tom trenutku delovao važnije od cele urbane filozofije Minhena. Ulice su bile ukrašene, ali već drugog dana nove godine sve to nekako deluje potrošeno. Kao da ti grad kaže: „Nova godina je završena, vratite se radu.“ Najbolji utisak, ipak, ostavio je zamak Neuschwanstein onaj koji je Diznija inspirisao za logo. Istina, nije baš blizu Minhena, ali vredi svakog kilometra. Pored grada fudbala, parkova koji zimi postoje više teorijski nego praktično, grada piva i BMW-a, nekako sam očekivao malo više karaktera. Ne treba zaboraviti ni Marienplatz trg koji nosi ime po Devici Mariji, ali bez problema može da zbuni svakog ko pomisli da ima veze sa Majkom Terezom. U svemu tome, grad deluje previše uredno, skoro laboratorijski čisto. Kao da su i golubovi tamo na probnom radu i čekaju da im neko overi ugovor. Jedini ozbiljan izuzetak bila je butkica spolja suva, gotovo asketska, a unutra masna, sa nekim sosom koji nisam uspeo da identifikujem, ali sam mu verovao na slepo. Dodatni plus: veliko pivo je tačno jedan litar. Nema filozofije, nema sitnih slova. U Minhenu bar znaš na čemu si, ako te već oderu cenama, uradiće to kulturno, organizovano i uz osmeh. Kada se posle svega sabere utisak, Minhen deluje kao grad koji je toliko uređen da mu je i haos planski raspoređen. Sve funkcioniše, sve je čisto, svi negde žure, a ti pokušavaš da pronađeš dušu grada između kobasice, turističke mape i trećeg piva. I možda je baš to njihov najveći uspeh, uspeli su da od perfekcije naprave turističku atrakciju. I onda dolazi najbolji deo istorije: Nemci su prisvojili Adolfa, a Bavarska sačuvala pivo, BMW i uredno naplaćivanje svake moguće sitnice. Jedni dobili večitu krivicu, a drugi turiste koji dobrovoljno plaćaju 9 evra za perecu i još se slikaju zadovoljni. Pa sad… ko je ovde zapravo bolje prošao?
Srećna Nova 2026!
januar 2026.
Simbol bez krova, tradicija bez pauze
Napoli, gde Vesuvio diše, a Maradona Vlada
Muzej nebitnih uspomena
Stari buvljak u Pančevu je jedno od onih mesta koje ne možeš da zavoliš na prvi pogled, ali ni da ga ignorišeš. Iako sam ove godine tamo bio relativno često, samo jednom sa fotoaparatom, nije da mi se sve što se na njemu dešava dopalo. Ipak, taj prostor nosi ton koji predstavlja realnu sliku grada, onu iza Potemkinovih sela i staklenih, zlatnih fasada koje niču po Pančevu, paralelno sa gužvom koja iz dana u dan postaje sve veća. To je mesto gde vreme stane, ali blato ne. Deluje kao da si sleteo pravo u Šutku, samo bez muzike, uz miris masnih pljeskavica, dima i rđe. Ljudi dolaze jer im „možda nešto zatreba“, a i kada im ne zatreba, uvek mogu da pojedu pljeku, prošetaju između tezgi i sretnu nekoga koga znaju iz viđenja, dok se obostrano prave da se ne poznaju. Svi su ovde lovci na nešto, iako mnogi ni sami nisu sigurni šta zapravo traže. Na tezgama se može pronaći gotovo sve. Mnoštvo igračaka, prelepih umetničkih dela meni nepoznatih autora, stare komode, fotelje i stolice, pa čak i komadi nameštaja sa pedigreom prošlih vremena. Gramofonske ploče, uglavnom iz Nemačke. Radio-aparati koji često koštaju više od novih, mada je teško proceniti da li je cena visoka zbog njihove vrednosti ili zato što je još rano, pa prodavac nije izgubio veru. Alati i bicikli uvezeni iz inostranstva, sumnjivog porekla, ali sasvim jasne sudbine. Tu je i Maradona. Za neke božanstvo, za druge opomena. Genije sa loptom i haos bez nje, svetac i grešnik u istom kadru, baš kako buvljak voli svoje junake. Nezaobilazan je i Tito, prisutan u svim mogućim oblicima. Fotografije, knjige, bedževi, petokrake. Roba nostalgije za one koji se sećaju, za one koji veruju da je nekada bilo bolje i za one koji znaju da se prošlost, kada se lepo upakuje, uvek dobro prodaje. Od komunizma do pravoslavlja često je dovoljan samo korak između dve tezge. Bedž sa Titom pored ikone svetog Nikole, stara crvena zastava ispod kandila, a između njih sat koji i dalje kasni za jedno vreme i jedan sistem. U vazduhu se mešaju dim, miris starog benzina i nostalgija koja nije nužno tvoja. Stari radio-aparati koji više ne hvataju talase, fotografije mladenaca koji su se odavno rastali, lampe koje bi danas svetlele još jedino u filmovima. Tuđi životi spakovani u kartonske kutije, uspomene koje su nekome nekada značile sve, a danas vrede koliko i poslednja ponuda na tezgi. Po buvljaku lutaju i psi. Nekada sam mislio da traže pažnju i dobre ljude, danas mi se sve više čini da traže samo hranu. Kao i obično, za njih smo odgovorni mi, kao i za mnogo toga drugog. Tu su i improvizovana ložišta oko kojih pucketa vatra, prizori koji više podsećaju na zimske kadrove nekih zaboravljenih kvartova Bruklina nego na grad koji bi, barem na papiru, trebalo da izgleda bolje. Saobraćaj puže, ljudi pregovaraju, nose, vuku i premeravaju. Pola grada stane na nekoliko hektara zemlje. Cene su promenljive, kao i moral. Sve zavisi od toga kako izgledaš i koliko te prodavac voli tog dana. Na kraju svako pokušava da prođe malo bolje od onog drugog. Pa ko koga prvi zezne. I upravo zato buvljak možda najbolje pokazuje stvarno stanje društva. Dok nas svakodnevno ubeđuju da živimo u ekonomskom tigru, taj isti tigar po nekom nepisanom pravilu gotovo uvek završi na buvljaku. A meni sve više liči na mršavog ježa, bezopasnog i nespretnog, sa bodljama koje jedva da ikoga ubodu. Više krivuda nego što juri. Jer stari buvljak u Pančevu iz nedelje u nedelju deluje sve posećenije. A to retko kada govori o blagostanju. Što je nemaština veća, to je potražnja za polovnom robom jača. Proporcionalno. Tu se trguje stvarima, ali i uspomenama, identitetima i iluzijama. Sve za sitan novac. Kada se dan završi, ostanu kese koje vetar nosi, papiri po zemlji, poneka razbijena šolja i uspomena koja nikome više ne treba. I baš u tome leži njegova suština. Buvljak nije ni muzej, ni otpad, ni pijaca. On je pomalo sve to istovremeno. Urbana kultura bez urbanog, prostor između prošlosti i sadašnjosti, između siromaštva i snalažljivosti, između nade i rezignacije. Sve je to, nažalost, Pančevo. Sve smo to mi. I dok nam objašnjavaju da je svaki korak unazad zapravo zalet, buvljak nastavlja da raste, tih, blatnjav i iskren. Možda baš zato što se na njemu, za razliku od mnogih drugih mesta, stvarnost još uvek ne prodaje upakovana
oktobar 2025
Amsterdam
septemar 2026
Edinburg, grad za instant zaljubljivanje (ili bar opasnu zabludu)
Pariz, grad ljubavi, svetlosti i beskonačnih redova
Pariz je grad svetlosti. Tako ga zovu još od 19. veka, delom zato što je među prvima ozbiljno osvetlio svoje ulice, a delom zato što je bio centar prosvetiteljstva, mesta gde su ljudi verovali da će razum, nauka i ideje promeniti svet. Danas je grad svetlosti uglavnom zato što svaka druga zgrada svetli, svaki treći brod na Seni izgleda kao da je pobegao sa novogodišnje proslave, a svaki četvrti turista drži telefon sa uključenim blicem usred bela dana. A onda je nekako postao i grad ljubavi. Niko nije siguran kako tačno. Verovatno zato što je mnogo lakše zaljubiti se dok sediš pored Sene sa čašom vina nego dok čekaš autobus u Borči po februarskom vetru. Istina je da Pariz prodaje romantiku bolje nego što Francuzi prodaju sir. Čak i kada pada kiša, kada te neko pregazi trotinetom ili kada tri sata stojiš u redu za muzej, grad nekako uspe da te ubedi da si deo neke velike ljubavne priče. Grad gde Ajfelova kula zaslužuje da bude slikana iz trista uglova jer možda će baš iz trista prvog konačno izgledati drugačije. Naravno da neće. I dalje je to ista ogromna metalna konstrukcija koju su Parižani nekada mrzeli, a danas na njoj zarađuju više nego na pola svojih filozofa zajedno. Trijumfalna kapija stoji nasred kružnog toka kao spomenik svim vozačima koji su ikada izgubili živce u saobraćaju. Napoleon ju je zamislio kao simbol pobede, a danas uglavnom služi kao dokaz da Francuzi veruju da je kružni tok sa dvanaest izlaza sasvim razumna stvar. Les Invalides, odnosno Dom invalida, mesto je gde počiva Napoleon. Najveći među najvećima, čovek koji je pokorio pola Evrope, promenio istoriju kontinenta i onda odlučio da proveri koliko je dobra ideja napasti Rusiju. Ispostavilo se da nije bila naročito dobra. Zima je na kraju dobila rat koji mnoge evropske vojske nisu mogle. Notr Dam je ponovo otvoren, obnovljen, utegnut i lepši nego ikad. I dalje čeka Kvazimoda koji nikako da se pojavi. Oko njega se šetaju milioni turista, hiljade golubova i sasvim dovoljan broj pacova da te podsete kako svaka velika evropska civilizacija ipak ima podrumski nivo koji nije predviđen za razglednice. Luvr je verovatno jedini muzej na svetu u kojem ljudi provedu tri sata hodajući da bi trideset sekundi gledali Monu Lizu preko ramena stotinu drugih ljudi. Mona Liza je veličine prosečnog školskog postera, ali oko nje se ponašaju kao da će svakog trenutka ustati i dati intervju. A sam Luvr je fascinantan. Toliko umetnosti, toliko istorije i toliko predmeta koje su Francuzi, kao i Britanci, nekako uspeli da pronađu veoma daleko od Francuske. Ironično, svega nekoliko meseci nakon mog odlaska, neko je uspeo da opljačka deo muzejske postavke. Izgleda da se tradicija premeštanja tuđih stvari nastavila, samo u obrnutom smeru. Place de la Bastille je mesto gde je pala tvrđava koja je simbolizovala kraljevsku moć i gde je počela revolucija koja je promenila svet. Francuzi su tada odlučili da im je dosta aristokratije, privilegija i života po tuđim pravilima. Kod nas na Balkanu još uvek traje stručna rasprava da li je revolucija kada menjaš sistem ili samo ljude koji sede u istim foteljama. Mulen Ruž izgleda isto kao na razglednici. Crvena vetrenjača se okreće, turisti slikaju, a cene te podsete da romantika ima vrlo preciznu tarifu. Mesto koje je nekada bilo simbol boemskog Pariza danas je simbol činjenice da se čak i pobuna može uspešno prodati kao luksuzni paket aranžman. Sena lenjo prolazi kroz grad kao neko ko zna da je glavna zvezda, ali nema potrebu da to dokazuje. Po njoj plove desetine brodova koji svetle toliko jako da izgleda kao da svi prevoze ili turiste ili veoma loše životne odluke. Uveče cela reka izgleda kao plutajuća diskoteka koja je slučajno završila između istorijskih spomenika. Mostova preko Sene ima više nego pekara u Beogradu. Svaki isti, svaki različit i svaki obavezno romantičan ako pitaš turističku brošuru. Dovoljno je da dvoje ljudi stoji na njemu pet minuta i već postoji šansa da ih neko fotografiše za reklamu parfema. A onda su tu lokalci i turisti koji se sudaraju na svakom ćošku. Piknici na travi sa bagetima iz supermarketa, umetnici, studenti, influenseri, ljudi koji glume da žive u filmu i ljudi koji pokušavaju da dođu kući sa posla. Sve zajedno funkcioniše nekako haotično, ali funkcioniše. Pariz je grad svetlosti, ljubavi, revolucije, umetnosti i beskonačnih redova. Grad koji je srušio Bastilju, proslavio Napoleona, sačuvao Monu Lizu, obnovio Notr Dam i pretvorio običnu metalnu kulu u jedan od najprepoznatljivijih simbola planete. I da, naravno da mi se sve to dopalo.
septembar 2025.
Grad koji pripada svima i nikome
London je grad koji na prvi pogled izgleda kao da ga već poznaješ, čak i ako nikad nisi bio tu. Sve ti je nekako poznato iz filmova, serija i reklama, ali uživo deluje kao da je sve malo glasnije, brže i skuplje nego što bi trebalo da bude. Tower Bridge i Big Ben stoje kao dekor za turiste, dok lokalci prolaze pored njih kao pored običnog semafora. Niko se više ne zaustavlja da se divi, osim nas koji još nismo oguglali na ideju da istorija ovde služi kao pozadina za Instagram. London Eye se vrti polako, kao i ceo grad, samo što u njemu svi deluju kao da kasne negde gde zapravo nisu sigurni da žele da stignu. A onda dođe realnost, stanarina. Jedna soba u Londonu često košta oko 1000 funti, nekad i više, i to za prostor gde možeš da dotakneš oba zida istovremeno bez ustajanja iz kreveta. Ali dobro, experience London life, kažu. Valjda iskustvo uključuje i finansijsku traumu. Sebi sam naravno ispunio želju da odgledam utakmicu Premijer lige na London Stadiumu gde sada igra West Ham, klub koji je bio blizu ispadanja, protiv Nottingham Forest. I dalje ne znam tačno zašto ga toliko gotivim, ali verovatno zbog cele priče Notingema i Briana Clougha koji je uspeo da napravi jednu od najlepših fudbalskih bajki ikad, uz Robin Hooda, najstariji pab na svetu, ili samo tako kažu, Šervudsku šumu i taj mit o engleskoj provinciji koja zvuči kao da je izmišljena da bi imala dušu. Plus ona crveno-bela garnitura koja realno nema nikakve veze sa mojim karakterom, ali očigledno ima veze sa nečim što ja ne kontrolišem. Fudbal je bio dečačka ljubav, a kasnije sam se zaljubio u Mućke, odnosno Only Fools and Horses, što bukvalno znači samo budale i konji. I iskreno, teško je smisliti bolji naslov za priču o grupi ljudi koja pokušava da se obogati prodajom kineskih satova, francuskog konjaka iz gepeka i robe sumnjivog porekla. Peckham, Del Boy, Rodney i ceo taj svet gde je svaka šema na ivici propasti, ali i dalje ima neku toplinu koja te uhvati dok gledaš kako pokušavaju da prevare život, a najčešće prevare sami sebe. I naravno, vrhunac iluzije detinjstva. One čuvene zgrade iz špice za koje si mislio da su "pravi London" nisu čak ni u Peckhamu, nego su snimane na drugom mestu, jer naravno ni London iz serije ne može da bude baš stvaran London. Sve mora da bude malo prevara, ali sa stilom. Isto važi i za celu tu romantičnu mapu u glavi. Čovek misli da zna gde je sve, dok ne shvati da pola stvari iz britanske pop kulture zapravo stoji negde drugde ili uopšte ne stoji gde ti je rečeno. London je i tu dosledan. Sve je blizu, ali nikad tamo gde očekuješ. Negde između svega toga protiče Temza. Reka koju si zamišljao kao nešto veličanstveno, a onda je vidiš i shvatiš da je uglavnom siva, mutna i uporno prisutna. Kao neki stari radnik koji je video sve i više ga ništa ne impresionira. Oko nje prolaze oni čuveni crveni dabl deker autobusi, toliko britanski da bi verovatno i oblaci morali da budu na dva sprata kada bi mogli. Tu su i čuvene crvene telefonske govornice. Nekada simbol tehnološkog napretka, danas uglavnom služe kao mesto za fotografisanje turista koji slikaju predmet čija je originalna svrha umrla pre petnaest godina. Ali nekako baš zato funkcionišu. London je grad koji odbija da baci stare rekvizite čak i kada više nemaju nikakvu praktičnu svrhu. Isto važi i za londonski metro. Najstariji na svetu. Kada je napravljen bio je simbol revolucije u saobraćaju, industrijske revolucije i ljudske genijalnosti. Danas je simbol činjenice da hiljade ljudi svakog jutra dobrovoljno ulaze u metalne tunele kako bi stajali jedni drugima pod pazuhom četrdeset minuta. Ali i dalje funkcioniše. Nekako. Što je možda i najbolji opis Britanije uopšte. A onda je tu Šerlok Holms, čovek koji nikada nije postojao, ali ima adresu, muzej, suvenirnice i verovatno više turista nego pola stvarnih istorijskih ličnosti. Malo koji grad može da pretvori izmišljenog detektiva u ozbiljnu ekonomsku granu. Camden Town je posebna priča. Mesto gde su pankeri, metalci, hipsteri, turisti, umetnici, influenseri i ljudi koji ne znaju šta su tačno došli da budu završili na istoj adresi. Deluje kao pobuna protiv sistema koja je uspešno pretvorena u turističku atrakciju. Sve izgleda alternativno, a svaka druga radnja prodaje isti magnet za frižider. Ipak, Camden ima energiju koju je teško odglumiti i zato ga ljudi vole. U metrou, u prodavnici, u pekari stalno imaš osećaj da si u gradu koji pripada svima i nikome u isto vreme. Ulice su pune ljudi koji žure, nose kafu u ruci i izgledaju kao da imaju pet sastanaka i nula vremena za život. Niko te ne gleda dugo, ali svi nekako vide sve, paradoks gradske anonimnosti doveden do perfekcije. British Museum stoji kao najtiši dokaz da je pola sveta nekad završilo ovde, u vitrini, uredno označeno i klimatizovano. Jedan globalni izgubljeno i nađeno pult, samo što su stvari uglavnom "izgubljene" na vrlo specifičan britanski način, pa su se nekako našle u Londonu. Egipat nešto izgubio, Grčka nešto izgubila, Bliski istok nešto izgubio. Srećom, Britanci su sve to pronašli i odgovorno sačuvali za buduće generacije. Toliko odgovorno da se još raspravlja kome zapravo pripada. A London u celini je grad koji te istovremeno oduševi i iscrpi. Nije ni romantičan ni brutalan do kraja, više kao stalna sredina između haosa i kontrole, gde se svi prave da znaju šta rade, dok u suštini samo pokušavaju da prežive sledeću kiriju. Grad koji je izmislio moderan metro, popularisao dabl deker autobuse, pretvorio telefonsku govornicu u nacionalni simbol, izmišljenog detektiva u turističku atrakciju i pola sveta u muzejsku postavku. I nekako mu sve to prolazi. I dalje stoji negde između dana koji ne želi da se završi i grada koji nikad nije ni planirao da stane.
maj 2025.
Barcelona, umetnost, fudbal i blaga iluzija reda
Barcelona 2025. delovala je kao grad koji konstantno pokušava da balansira između muzeja i stadiona, između umetnosti koja traje vekovima i navijačke strasti koja traje tačno devedeset minuta, ali sa intenzitetom religije. Sve tamo ima neku dozu teatralnosti čak i obična šetnja ulicom izgleda kao scena iz filma u kojem statisti slučajno nose dizajnerske naočare i piju espresso kao da reklamiraju život. Možda je baš zato Vicky Cristina Barcelona toliko dobro “uhvatio” grad. Kod Woody Allen Barselona nije samo lokacija nego stanje uma malo romantika, malo haos, malo umetnost, malo ljudi koji komplikuju sopstvene živote dok piju vino i pričaju o strasti kao da je filozofski pravac. Taj film ima isti osećaj kao sam grad: lepota koja deluje spontano, ali je zapravo pažljivo režirana da izgleda kao da si slučajno upao u nečiji savršeno haotičan život. Gaudi je i dalje prisutan svuda, ne kao arhitekta nego kao lokalni duh koji je jednom rekao “prava linija je dosadna” i onda zauvek promenio izgled grada. Sagrada Família izgleda kao da raste sama od sebe, kao neko ogromno kameno drvo koje odbija da prizna koncept završetka. A Casa Batlló deluje kao da se fasada topi pod mediteranskim suncem, potpuno nerealna i savršeno uklopljena u grad koji očigledno voli estetiku više nego logiku. Ali Barselona nije samo Gaudi. U jednom trenutku gledaš barokne detalje po starim crkvama u Gotik četvrti, teške senke, hladan kamen i osećaj da grad pamti svaki vek kroz koji je prošao, a već sledeći ulaziš u Picasso Museum i shvatiš da je ovaj grad bukvalno pravljen za ljude koji imaju potrebu da sve pretvore u umetnost pa čak i haos. Pikaso tamo ne izgleda kao “muzej”, više kao dokaz da je Barselona oduvek privlačila ljude koji nisu umeli da budu obični. I onda sport. Naravno da je tu FC Barcelona, klub koji u tom gradu nije samo fudbal nego identitet, politička poruka, porodična tradicija i razlog da ne pričaš sa komšijom tri dana. Čak i kada nema utakmice, oseća se taj naboj klinci u dresovima, grafiti, rasprave po kafićima oko toga da li je Lionel Messi poslednji pravi fudbalski romantik ili je to samo kolektivna nostalgija koja odbija da ode. A odmah pored toga i basket, FC Barcelona Bàsquet, gde strast nije ništa manja samo je buka zatvorena u halu umesto na stadion. Grad ima i taj svoj tihi politički performans. Katalonske zastave vise sa terasa kao deo svakodnevice, priča o nezavisnosti lebdi u vazduhu čak i kad niko direktno ne priča o njoj. Postoji neka ironija u tome da grad pun turista iz celog sveta konstantno pokušava da naglasi koliko želi da bude “nešto svoje”. I sve to funkcioniše paralelno: tapas, protest, umetnička galerija, navijačka pesma i neko ko svira džez na ćošku dok prolazi masa ljudi koja izgleda kao da nikad ne spava. Noću Barcelona postaje još više Barselona. Svetla po uskim ulicama, buka iz barova, ljudi koji večeraju u ponoć kao da je najnormalnija stvar na svetu i osećaj da grad nikad zapravo ne staje samo menja ritam. Sve tamo deluje pomalo preterano, ali upravo zato i ostaje u glavi. Kao da je ceo grad napravljen da te konstantno tera da gledaš oko sebe i misliš: “ovo nema nikakvog smisla… ali izgleda brutalno.”
februar 2025
Skoplje, lice iza fasade
Skopje, grad koji se ponaša kao da je neko stalno raspravljao sa urbanističkim planom, pa su obojica na kraju kompromisno odlučili da žive jedan preko drugog. Priča, realno, kreće od 1963. godine, od zemljotresa koji je precrtao stari grad i rekao “ok, reset”. I tu je već prva ironija Skoplja, kao da je istorija dobila šansu za novi početak, ali je neko kasnije ubacio i DLC paket sa spomenicima, fontanama, lavovima i monumentalnim interpretacijama svega što je ikada postojalo. I onda dobiješ taj miks: malo socijalističke funkcionalnosti, malo posttranzicione grandioznosti i dosta “Skopje 2014” estetike koja deluje kao da je neko odlučio da istorija treba da izgleda kao scenografija za istoriju. U centru, Skopska čaršija je posebna dimenzija. Navodno jedna od najvećih na Balkanu posle Istanbula, ali u Skoplju to zvuči kao da se takmičenje uopšte ne završava, nego samo nastavlja kroz vekove. Tu se vreme ne meri satima nego slojevima: otomanski kamen ispod kafića, miris roštilja preko zanatskih radnji, i ljudi koji su potpuno u redu s tim da istorija stoji tik uz svakodnevicu i prodaje suvenire. A onda prelaz u drugi grad bez prelaska granice Šuto Orizari (Šutka). Jedino mesto sa statusom opštine gde se realnost ne trudi da izgleda ujednačeno, nego ide svojim putem, sa muzikom, bojama i ritmom koji ne traži objašnjenje. Ako postoji mesto gde grad prestaje da glumi “projektovan identitet” i počinje da bude život bez filtera, onda je to tu. Skopska Crna Gora i sela poput Čučer, gde grad prestaje, a počinje tišina koja ima više teksture nego beton u centru. I da, mikroklima je realna kategorija života tamo, leto koje ne pita, nego samo dođe kao da je lično uvređeno, i zima koja zna da bude dovoljno ozbiljna da preispitaš sve odluke od oktobra. U jednom danu možeš da dobiješ i sunce i vetar i osećaj da vreme ima ličnost koja nije baš stabilna. Spomenici… to je posebna filozofija. Deluju kao da je neko odlučio da istorija ne sme da bude tiha, nego mora da stoji u bronzi, na konju, ili u dramatičnoj pozi, po mogućstvu u većoj razmeri nego što je potrebno za osnovnu poruku. Neki od njih izgledaju kao da ih je dobio i onaj ko ih nije tražio, ali ih sada svi zajednički održavaju kao gradski komentar na sopstvenu prošlost. Istorija je tu uvek “diskutabilna”, ali vizuelno vrlo samouverena. I onda čaršija, moderni bulevari, pa opet sela stalno prebacivanje između “staro ima smisla” i “novo ima ambiciju”. Staro ti šapuće, novo viče, a Skoplje stoji između i pušta oboje da budu u pravu u isto vreme. U pozadini toga ide i muzika i negde se prirodno provuče i Gipsy Song, kao zvuk koji najbolje objašnjava taj prostor između emocije i ulice, između improvizacije i identiteta koji se ne da lako definisati. A lično… tu negde prestaje ironija. Jer za mene Skoplje nije samo grad, nego i početak. Ako mi je negde “isečena pupčana vrpca”, onda je to Skopje, koje ne možeš da posmatraš spolja kao projekat ili estetiku. To ostaje moje, bez obzira na sve kontraste, kič, slojeve i paradokse. Hrana, ljudi, humor, buka, mirisi, sve to zajedno radi kao jedna velika, nesavršena, ali prepoznatljiva celina. I možda je upravo u tome poenta: Skoplje ne traži da ga razumeš. Samo da ga prepoznaš kao svoje!
novembar 2024
Negde oko Titela
U ravnici, tamo gde vetar nema gde da se sakrije, a tišina ume da bude glasnija od ljudi, postoji jedno mesto koje kao da je ostalo zaglavljeno između istorije i ironije. Mesto gde se sunce spušta preko njiva kao u najlepšem vojvođanskom kadru, gde most još pamti prve scene filma Ljubavni život Budimira Trajkovića, a drumovi vode na sve strane, osim možda ka nekoj ozbiljnoj budućnosti. I baš tu, među topolama, kanalima i kafanskim pričama koje traju duže od mandata, stoji jedna zanimljiva istina, školu ima samo Mileva Marić. I treba da ima. Žena koja je nosila matematiku u glavi dok su drugi nosili predrasude u džepovima, žena koja je ćutala glasnije nego što danas viču oni sa najviše samopouzdanja. Mileva je simbol znanja, discipline, one tihe genijalnosti koja nikada nije tražila reflektore. A onda, sa druge strane istorije i karaktera, stoji Duško Popov, ili bolje rečeno trostruki agent, gospodin Bond pre Bonda, čovek koji je lagao profesionalno, šarmirao institucionalno i preživljavao elegantno. Čovek koji bi danas verovatno imao bar tri nacionalne frekvencije, podkast i savetničku funkciju. I ironija je savršena, škole nema po njemu. Još uvek. Mada, ako ovako nastavimo, možda uskoro dobijemo i “Akademiju strateškog snalaženja Duško Popov”. Jer danas u Srbiji, budimo subjektivni i potpuno nepravedni prema realnosti mnogo bolje prolaze ljudi poput Popova nego ljudi poput Mileve. Znanje je tiho, a snalažljivost ima sirenu i rotaciju. Mileva rešava jednačine, Popov rešava “kombinacije”. Mileva je gledala u zvezde i formule, a Popov u ljude i njihove slabosti. I iskreno, deluje da je društvo odavno odlučilo ko mu je korisniji. Ravnica to sve mirno posmatra. Ona nikad ne osuđuje. U njoj i dalje ima nečeg lepog i dostojanstvenog u jutarnjoj magli, starim kućama, mirisu zemlje posle kiše, u mostovima koji spajaju obale i ljudima koji još umeju da sede ispred prodavnice dva sata bez potrebe da išta “optimizuju”. Naravno, svi ćemo zaobilaziti autoput ka Novom Sadu da uštedimo koji dinar, jer ipak živimo racionalno. A onda će nas negde dočekati improvizovana putarina u vidu patrole koja veoma posvećeno brine o budžetu Republike Srbije i svojim dnevnim normama. To je taj lokalni balans, država ti prvo ostavi rupu, pa te kazni što si je zaobišao. I možda baš zato ovo mesto ima dušu. Jer je kontradiktorno. Lepo i umorno. Pametno i naivno. Tiho, ali puno priča. Mesto gde bi Mileva verovatno ćutke prošla pored svega, a Duško već sedeo u kafani, znao pola ljudi po imenu i drugoj polovini prodao neku priču. I na kraju, možda je baš u tome cela istina ravnice, ovde genijalci ostaju u udžbenicima, a snalažljivi u životu.
oktobar 2024
Hladne boje, hladan ja
Copenhagen, ili originalno, København. A kad Danac to izgovori, zvuči otprilike kao: “Kjebnhaun”, izgovoreno kao da mu se žuri kući jer napolju opet pada kiša pod uglom od 45 stepeni. Ime dolazi od stare danske reči Købmandshavn, što znači “trgovačka luka”. Na srpskom: luka trgovaca. Sasvim logično za narod koji je uspeo da napravi državu gde je i pekara organizovana kao NASA centar. To je grad gde se sve nekako dešava tiho. Nema drame, nema trube, nema čoveka koji viče u telefon nasred autobusa: “BRATE, REKAO SAM MU!”. Samo bicikli, vetar, kafa od 9 evra i ljudi koji izgledaju kao da su krenuli na snimanje reklame za život bez stresa. A onda, The Little Mermaid. Mala sirena. Simbol grada, simbol bajki, simbol toga kako čovek sa Balkana pređe 2.000 kilometara da vidi spomenik visok jedva metar i po i kaže: “Aha… pa dobro.” Ali opet, stojiš tamo i shvatiš da je cela Danska zapravo jedna velika bajka. Ne Diznijeva nego ona melanholična, nordijska. Gde su more, magla i tišina važniji od spektakla. I naravno, tu negde lebdi duh Hans Christian Andersen, čoveka koji je izmislio detinjstvo za pola planete. Danska nije zemlja koja se hvali bajkama, ona ih živi. I zato ti deluje da su čak i semafori kulturniji nego ljudi kod nas. A tek katedrale. Church of Our Saviour sa onim spiralnim tornjem kao da vodi direktno u oblake. Copenhagen Cathedral koja izgleda kao da će svaki sekund iza ugla izaći neko iz filma o filozofima i protestantima. Sve veliko, mirno, dostojanstveno. Kod nas bi ispred takve katedrale bila bar dva parkirana Passata na sva četiri. Pa Tivoli Gardens, mesto gde shvatiš da zabavni park može da izgleda elegantno. Kao da je neko rekao: “Hajde da napravimo luna park, ali da se ljudi osećaju kao aristokratija.” Svetla, muzika, bašte, miris hrane, i sve izgleda toliko uređeno da ti bude neprijatno što si poneo balkanski refleks da tražiš gde je najjeftinije pivo. A onda Nyhavn. One čuvene šarene zgrade uz kanal. Nyhavn. Mesto gde ako ne napraviš fotografiju, kao da nisi bio u Kopenhagenu. To je zakon interneta. Tu svi stoje, poziraju, gledaju brodove i pokušavaju da deluju spontano dok im partner pravi 47. fotografiju. Ali iskreno, prelepo je. Toliko lepo da čak i filteri odustanu. I onda dolazi onaj pravi kulturni šok za nas sa Balkana. Standard. Čistoća. Organizacija. Deca od tri godine voze bicikl po kiši kao da treniraju za Tour de France. Roditelji ih samo pogledaju i nastave dalje, bez panike, bez “Pazi sine!”, bez trčanja za njima sa kesom i jaknom. U Danskoj kao da svi od rođenja dobiju unutrašnji GPS za normalno ponašanje. Kiša pada stalno. Vetar duva stalno. Ljudi voze bicikle stalno. I niko ne kuka. Kod nas bi pola grada stalo jer “rominja”. Tamo čovek vozi bicikl sa bebom napred, drugom pozadi, kesom hleba na leđima i kafom u ruci, dok ga vetar nosi ka Švedskoj. I naravno, cene. Ah, cene. Kad čovek sa Balkana sedne u kafić u Danskoj, prvo gleda meni, pa kurs evra, pa svoju dušu. Kafa, sendvič i voda taman toliko da počneš da razmišljaš da li je možda ipak pametnije jesti jednom dnevno dok si tamo. Ali nekako, grad te natera da kažeš: “Dobro… možda ovo i vredi.” Jer sve funkcioniše. Autobus dolazi na vreme. Ljudi ćute. Ulice sijaju. Nema haosa. Nema nervoze. Samo osećaj da društvo nije diglo ruke od sebe. I možda je baš to najveći šok Kopenhagena za nas: ne arhitektura, ne sirena, ne Tivoli, nego činjenica da vidiš kako izgleda kada država i ljudi godinama pokušavaju da budu normalni. A nama sa Balkana to ponekad deluje egzotičnije od bilo kakvog dvorca ili muzeja.
Niš, škembići, lobanje i Šaban, putopis kroz vrućinu, tugu i rakiju
Krenulo je potpuno nevino, skoro pa humanitarno, ideja je bila jednostavna, otići do Niša i pojesti škembiće, ništa više od toga, nikakva filozofija, nikakvo pronalaženje sebe, nikakva potraga za smislom života, samo jedan tanjir škembića i eventualno ladno pivo, Niško naravno, koje će pomoći stomaku da oprosti čoveku ono što mu radi. I tako, kao i svaki ozbiljan put po Srbiji, sve počinje u kafani. Naravno, u kafani Avala u Nišu, da ne bude zabune. Jer ako ne kreneš iz kafane, nisi ni krenuo. Negde između druge rakije i priče čoveka za stolom koji tvrdi da je lično video Arkana kako peva Sinanu u kafani kod Aleksinca, stiže vest da je Bora Đorđević umro. I tu nastaje prvi ozbiljan problem, jer kako sad sedeti u Nišu i praviti se veseo dok ti odlazi čovek uz kog je pola Balkana učilo kako se pije, voli i propada dostojanstveno. Nekako je cela atmosfera odmah dobila onu boju stare kafanske pepeljare, sivu, masnu i pomalo tužnu. Srbija u jednom kadru. Reče Ivan, sad’ je urmo i telesno. Put ka Nišu u avgustu je posebna vrsta kazne. Sunce ne peče, ono maltretira. Asfalt vibrira kao da će svakog trenutka da se otvori i proguta i tebe i auto i celu ideju putovanja. Dok prolaziš tim drumovima kojima su vekovima prolazili Turci prema Carigradu, pomisliš kako je sigurno i njima bilo teško, samo što su oni imali konje, sablje i osvajanja, a ti imaš klimu koja ne radi najbolje i plastičnu flašu vode od dva litra koja se pretvorila u čaj. Grad koji istovremeno izgleda kao da se stalno raspada i kao da će zauvek preživeti sve. Grad u kojem istorija iskače iza svakog ćoška, ali i grad gde će ti neko mrtav ladan objasniti gde su najbolji škembići, kao da priča o kulturnom dobru pod zaštitom UNESCO-a. Škembići u Avali su naravno pojedeni. I to ne obični škembići, nego oni zbog kojih čovek nakratko izgubi veru u vegetarijanstvo, dijete, doktore i savremenu medicinu. Posle treće kašike shvatiš da više nema nazad. Ili ćeš umreti srećan ili ćeš živeti dovoljno dugo da ih opet naručiš. Konobar te gleda sa iskustvom čoveka koji je video kako ljudi ulaze kao turisti, a izlaze kao filozofi sa blagim gastritisom. Pritisak, radni 160/100. Posle toga odlazak u Ćele kulu, što je verovatno jedino mesto na Balkanu gde čovek dođe da vidi zid od lobanja i izađe zamišljeniji nego iz većine muzeja moderne umetnosti. Stevan Sinđelić je tu negde iznad svega toga, lebdi nad Nišem kao večiti podsetnik da su ljudi ovde oduvek imali običaj da rešavaju probleme vrlo dramatično. Turci su hteli opomenu, Srbi dobili spomenik, Balkan dobio još jednu priču od koje se ježiš i smeješ u isto vreme, jer ovde tragedija nikad ne dolazi bez malo folklora. Niška tvrđava stoji kao vremeplov. Tu su prolazili vojnici, trgovci, osvajači, pijanci, pesnici, ljudi koji su išli ka Carigradu i oni koji su bežali od njega. Danas prolaze studenti sa limenkom piva, turisti koji pokušavaju da izgovore “burek sa mesom” i lokalci koji izgledaju kao da ih ništa na svetu ne može iznenaditi. Tvrđava ćuti, gleda sve to i verovatno razmišlja kako je nekad bilo manje plastike i više mačeva. Centar Niša je posebna disciplina. Tamo vreme ide drugačije. Neko svira gitaru, neko se svađa, neko prodaje lubenice, neko priča kako je nekad bilo bolje, a neko samo sedi i topi se na plus četrdeset kao sladoled zaboravljen na haubi juga. Avgust u Nišu nije mesec, to je stanje svesti. Vazduh je toliko vreo da imaš osećaj da dišeš roštilj. Naravno, tu je i Konstantin Veliki, najpoznatiji niški izvozni proizvod još od vremena kad se roba prenosila konjima, a ne kamionima i Instagram storijima. Rođen u Nišu, napravio Rimskim carstvom ono što svaki čovek iz Srbije pokušava sa polovnim autom, krpi ga dok nekako ne proradi. Uveo hrišćanstvo, preselio prestonicu, menjao istoriju sveta, a danas bi verovatno sedeo u nekoj niškoj kafani i objašnjavao kako je “sve to politika” dok mu stiže druga ljuta. Neverovatno je da je čovek koji je vladao pola sveta krenuo baš iz grada gde ti i dalje tri čoveka istovremeno objašnjavaju gde su najbolji ćevapi. Dok šetaš Nišom imaš osećaj da je Konstantin zapravo bio prvi čovek sa Balkana koji je uspeo u inostranstvu. Samo što se nije vratio da zida vikendicu i priča kako je tamo preko ipak sve hladno i bez duše.Negde usput se pominje i Nišville Jazz Festival, taj momenat kad grad na nekoliko dana odluči da je evropska metropola kulture, pa se među mirisom pljeskavica i zvukom motora odjednom provuče saksofon. I to funkcioniše neverovatno dobro, jer Niš je grad koji ume da spoji nespojivo, džez i kafanu, istoriju i haos, tragediju i humor, tugu i roštilj. Ali na kraju, koliko god da obilaziš kule, tvrđave, spomenike, koliko god da slušaš priče o Turcima, Sinđeliću, drumovima i imperijama, opet sve nekako vodi do jednog čoveka. Do Šabana Bajramovića. Jer Niš bez Šabana ne postoji. Može neko da šara njegov spomenik, može neko da ga osporava jer je bio kockar, ženskaroš, kafanski čovek koji je više vremena proveo po zadimljenim noćima nego po akademijama, ali upravo zato je bio stvaran. Nije bio svetac, bio je čovek, a najveći umetnici na Balkanu retko kad su drugačiji. Šaban je pevao kao da mu život duguje izvinjenje. I kad stojiš kod njegovog spomenika, na tom avgustovskom suncu koje prži i asfalt i dušu, nekako shvatiš da je on veći simbol Niša od svih zidina, kula i istorijskih tabli zajedno. Jer tvrđava pamti ratove, Ćele kula pamti smrt, drumovi pamte imperije, ali Šaban pamti ljude. A dok smo se vraćali autoputem prema Glogonju, umorni, masni od vrućine i prepuni utisaka, na Radiju 202 krenula je emisija o Bori. U ruci vinil, “Buvlja pijaca”, drugi album Čorbe, kupljen upravo u Nišu, sa onim mirisom stare ploče koji odmah vrati čoveka u neka bolja i luđa vremena. I nekako tada sve dobije smisao, i škembići, i Niš, i avgust, i tuga, i kafane, i taj Balkan koji te istovremeno uništava i tera da mu se stalno vraćaš.
Od Gokua do Tita, tri dana u Zavidovićima i jedna velika lekcija o ljudskoj gluposti
Zavidovići: kako sam za tri dana tražio Zmajeve kugle, pojeo 20 ćevapa za obrok, postao učenik Kornjačinog vrača i sad' odgovorno trvdim da su ratovi najveća glupost koju je čovek izmislio, jer što bi rek'o Žika todorovocić u balkan ekspresu, "al je dobar ovaj rat", verovatno za neke jeste. Došao sam u Zavidoviće na tri dana, čisto da malo odmorim, a završio kao međunarodni istraživač kamenih kugli, degustator ćevapa i pripravnik kod Kornjačinog vrača. Odmah sam se uputio do čuvenih kamenih kugli koje navodno predstavljaju geološki fenomen, a svakome ko je makar jednom gledao Dragon Ball jasno je da su to Zmajeve kugle koje je Goku zagubio negde između Nameka i Bosne. Pokušao sam nekoliko puta da ih poguram, čisto da proverim da li se aktiviraju kada ih svih sedam sakupiš, ali sam brzo ustanovio da za to ipak treba biti barem Super Sajan, a ne čovek koji je upravo pojeo dvadeset ćevapa. Da, dvadeset. Takve ćevape u Srbiji ne možeš da pronađeš ni uz sudski nalog, i nakon njih nisam više hodao kroz grad nego sam se kretao metodom kotrljanja, sasvim prirodno se uklapajući u lokalnu geologiju. Tri dana sam šetao planinama, dolinama i pored reka, upoznavao ljude iz Austrije, Nemačke, Švedske, Australije i još pola sveta, a onda shvatio da svi oni zapravo vode poreklo iz nekog sela udaljenog deset minuta od Zavidovića. Rat ih je rasuo po planeti, život ih je odveo na razne strane, ali ih nešto stalno vraća ovde, među ova brda i reke. Video sam i stari voz kao da je upravo izašao iz pesme Nervoznog poštara, a atmosfera je na pojedinim mestima toliko bosanska da očekuješ da iz sledeće krivine izađe lik iz filma Ovo malo duše i pita te jesi li gladan. Naravno da jesam, upravo sam pojeo dvadeset ćevapa i razmišljam o narednih deset. Ali pored lepote prirode, planina i gostoprimstva, ne možeš da ne primetiš tragove rata. Tu i tamo napuštena kuća, zarasli zidovi, prazni prozori i sudbine koje nikada nisu do kraja obnovljene. I dok gledaš sve to, postane ti potpuno neverovatno da su ljudi ratovali zbog granica, zastava i velikih ideja, a danas sede za istim stolovima, pričaju iste viceve, jedu iste ćevape i slušaju iste pesme. Na kraju shvatiš da su džabe ratovali, džabe rušili i džabe se mrzeli, jer su ostali isti ljudi među istim planinama. A Bosna nastavlja po svome, pomalo tvrdoglavo, pomalo nostalgično, pa ćeš neretko čuti i poneku toplu reč o Titu od ljudi koji ga se sećaju, često mnogo topliju nego od onih koji o njemu najviše pričaju. Tako sam iz Zavidovića otišao bez ijedne Zmajeve kugle, sa nekoliko kilograma više, sa stotinama fotografija i sa zaključkom da bi svet bio mnogo normalnije mesto kada bi ljudi više obilazili planine, gurali kamenje po šumama i jeli ćevape, a mnogo manje pokušavali da popravljaju istoriju ratovima.
Grad gde svi putevi vode, ali metro i dalje ne sarađuje sa tom idejom
Svi putevi vode u Rim kažu ljudi koji očigledno nikad nisu izašli iz metroa na pogrešnoj stanici sa dve torbe, kamerom i osećajem da si ušao u istoriju bez uputstva za upotrebu. Posle skoro tri godine između Okeanije i Azije, gde se sve kreće drugačije, od vremena do smisla gužve, evropski početak je morao da bude ovde. Rim. Kao default postavka civilizacije i prvi milionski grad, valjda. I da počnemo, onako nevezano. Španske stepenice, ljudi sede kao da su zakupili kvadrat istorije na sat, sladoledi se tope sporije nego odluke, i svi glume da nisu turisti dok rade isto što i svi turisti. Grad koji te odmah ubaci u film, negde između razglednice i haosa, kao da si ušao u kadar koji se nikad ne završava. Meni je to sve uvek bilo kao scena iz Roman Holiday, samo bez Audrey Hepburn i sa mnogo više ljudi koji pokušavaju da uhvate kadar umesto trenutka. Rastevere je četvrt u kojoj Rim prestaje da se pravi važan i počinje da živi normalno. Uske ulice, veš između zgrada, kafići gde se sto ne zauzima nego deli. Tu Rim deluje kao da ne glumi istoriju nego je zaboravio da je ikada bio nešto drugo. I onda fontana. Fontana di Trevi stoji kao sistem koji radi bolje nego što bi smeo. Ljudi bacaju novčiće kao da potpisuju ugovor sa nečim nevidljivim, i svi znaju pravilo, niko ne zna zašto. Fontana di Trevi “zarađuje” preko 3000 € dnevno, što je verovatno najpošteniji biznis model u Evropi, jer niko ne dobija račun, a svi se nadaju povratku. Fontana četiri reke na Navoni je druga priča. Bernini je tu napravio nešto što izgleda kao da se priroda posvađala sama sa sobom pa odlučila da ostane zauvek u kamenu. Egipat, Afrika, Evropa, Amerika, sve u jednom konfliktu koji se zove umetnost, i stoji kao da objašnjava da je svet oduvek bio veći od mapa. Rimski forum je mesto gde shvatiš da je civilizacija imala svoj hard reset. Stojiš između stubova i kamenja i pokušavaš da povežeš šta je nekad bilo centar sveta sa onim što danas prolazi pored sa kafom za poneti. Nema mnogo romantike u tišini ruševina, više ima neke čudne logike, kao da ti istorija kaže da se sve što deluje trajno na kraju samo presloži. Koloseum je tu blizu, i nema potrebe da ga objašnjavaš, jer on već objašnjava tebe dok stojiš pored njega. Gladijatori, publika, sistem zabave koji je preživeo vekove samo u drugoj formi. Danas su arene drugačije, ali princip nije mnogo evoluirao, samo je postao tiši. A fudbal je posebna verzija istog tog Rima. AS Roma i SS Lazio dele grad kao dve paralelne religije koje se prave da nisu iste. Jedan klub vuče neke priče koje su i dalje politički komplikovane i oko kojih Rim nikad ne voli previše da objašnjava, ali iskreno, posle nekog vremena prestaneš da mariš za etikete i gledaš samo igru, grad, i tu čudnu lojalnost koja traje duže od razuma. Ja sam fudbal počeo da pratim oko 2000. godine, kad je sve delovalo jednostavnije, kad je Balkan imao svoje prelome, a Italija svoje šampione. I tada su Roma i Lazio bili na vrhu, u nekoj vrsti zlatnog haosa Serie A, gde je fudbal izgledao kao da je važniji nego što bi smeo da bude. Francesco Totti je u tom periodu već bio princ Rima, i na neki način poslednji vitez te igre, čovek koji nije menjao grad, i grad koji nije menjao njega. Sve je delovalo kao da traje duže nego što bi trebalo, i možda zato i jeste bilo posebno. Metro u Rimu funkcioniše dovoljno da postoji, ali ne dovoljno da mu veruješ. Dva aerodroma, gužve koje deluju organizovano samo ako ne pitaš previše, i grad koji stalno izgleda kao da kasni, ali stiže svuda. I onda zalasci sunca, koji u Rimu imaju problem da budu prosečni. Sve izgleda kao da je svet malo preterao sa bojama, ali je odlučio da ostane pri tome. U pozadini stoji Emanuel II, ujedinitelj Italije, ozbiljan i bronzan, kao da i dalje pokušava da objasni šta je pokušao da uradi. A Rim ispod njega ide svojim tokom, kao da istorija nikad nije bila nešto što se završava, nego samo nešto što se menja u perspektivi. I na kraju, Rim ostaje isti. Haotičan, prelep, prepun, i potpuno ravnodušan na to da li ga razumeš. I možda i ne treba. Jer grad koji je preživeo sve verzije sebe ne traži objašnjenje, samo prisustvo.
maj 2024.
Brat Južna Koreja i ja, poslednje poglavlje istoka
Seul mi je, bez preterivanja, delovao kao poslednja stanica jednog azijskog putovanja koje ne zna da li je putovanje ili polagano nestajanje u svemu što si usput video. Postoji ta čudna emocija kad znaš da ideš kući, a još si u gradu koji radi sve da te ubedi da ostaneš još malo, još jednu stanicu metroa, još jednu noć, još jednu čašu kafe koju oni tamo piju kao da je voda. I naravno, sve počinje od fudbala, jer kod nas koji smo rasli početkom 2000-ih, fudbal nije bio sport nego vreme. Vreme pre telefona, pre algoritma, pre svega što danas zoveš “realnost”. To je bio onaj Brazil sa Ronaldom koji je izgledao kao da ne trči nego klizi kroz prostor, Oliver Kan koji deluje kao da može da zaustavi i vreme i loptu istovremeno, i ona turska ekipa koja je iz nekog razloga bila svetinja turnira, kao da je ceo svet tog leta bio malo više haotičan nego inače, ali u pravom smislu. I naravno, onaj trenutak kad ne znaš ni gde je Koreja na mapi, a kamoli Seul. Morao bi atlas da otvoriš, onaj pravi, papirni, gde su granice bile ozbiljne stvari, a ne linije na ekranu. I eto te sad, u tom istom Seulu, koji je nekad bio samo tačka na papiru i neka egzotična reč iz sportskog prenosa. Seoul danas je nešto potpuno drugo. Grad koji te u isto vreme gura i grli, kao da ima sopstveni ritam koji ne pita da li si spreman. Metro radi kao sat, ljudi ulaze i izlaze bez haosa, sve je precizno do nivoa koji te malo nervira jer shvatiš koliko je sve kod kuće zapravo improvizacija. I onda se pitaš da li si ti neorganizovan ili si samo odrastao u sistemu gde je improvizacija bila jedini sistem. A onda se pojavi PSY i “Gangnam Style”, i odjednom cela Koreja postane globalni simbol nečega što niko nije očekivao. Morao si da odeš tamo, da vidiš tu zonu, taj Gangnam, ne zato što je nešto “posebno”, nego zato što je postao tačka gde se svet prvi put ozbiljno nasmejao Koreji, a onda je počeo da je shvata. I negde između toga, počneš da primećuješ stvari koje ne bi očekivao. Ljudi koji piju kafu kao da je ritual, ne usputna navika. Roštilj koji sami spremaju, okrenu meso kao da vode mali svakodnevni obred. I ta disciplina u svakodnevici koja deluje strogo, ali zapravo funkcioniše kao nevidljivi dogovor da se grad ne raspadne. Severna strana priče uvek stoji negde u pozadini, kao istorijska senka koja nikad ne menja oblik. Korean Demilitarized Zone nije samo granica, nego prostor u kome tišina ima težinu. I koliko god zvučalo kao preterivanje, taj osećaj da gledaš u nešto što je “isto, a potpuno drugo”, ostaje u glavi duže nego bilo koji spomenik ili panorama. A onda, iznenađujuće, dolazi kultura koja te spusti na zemlju. Starfield Library gde knjige nisu samo knjige nego arhitektura znanja, prostor gde edukacija nije slogan nego scena. I tu shvatiš da društvo koje pravi ovakva mesta ne razmišlja kratkoročno, nego slojevito. I onda bejzbol, navijači, ritam grada, ulice koje su ponekad čudno poznate, kao da u njima vidiš delove Beograda, ne zbog izgleda, nego zbog ljudske gužve koja je univerzalna. Na kraju, Seul ostaje grad koji ne pokušava da bude “lep” na prvi pogled, nego da te navikne na sebe dok ne shvatiš da si već deo njegove brzine. Seul nije poslednja stanica zato što je kraj, nego zato što te natera da priznaš da putovanja nikad nisu linearna. Neki gradovi te nauče gde si bio, a neki te podsete gde bi tek mogao da se vratiš. I Seul spada u ove druge. I ako je Severna Koreja uvek “brat” u toj čudnoj, nedovršenoj porodičnoj priči istorije, onda je Seul dokaz da isti koreni mogu da izrastu u potpuno različite svetove i da oba i dalje nekako postoje u istoj rečenici.
maj 2024.
Tokio, grad bez kanti
Ironično, među skoro četrdeset miliona ljudi najviše sam naučio o redu. Na prvi pogled sve deluje kao scena iz naučnofantastičnog filma, ali me je najviše fascinirala upravo svakodnevica. Negde između neonskih reklama, vozova koji stižu u sekundu i ljudi koji se kreću kao da učestvuju u savršeno uvežbanoj koreografiji, često sam imao osećaj da sve funkcioniše bolje nego bilo gde drugde gde sam ranije bio. Kontrasti su ovde svuda prisutni, ali ih gotovo ne primećuješ. Na najprometnijem pešačkom prelazu na svetu hiljade ljudi prelaze ulicu istovremeno, a buka koju očekuješ jednostavno izostane. Metro svakodnevno preveze više putnika nego što pojedine države imaju stanovnika, a ipak deluje kao da svako zna tačno gde ide. Osim tebe. Prvih nekoliko dana pokušavaš da razumeš mapu linija, a onda odustaneš i prepustiš se sudbini. Dok mnoge evropske prestonice žive od svoje prošlosti, ovde prošlost i budućnost dele isti trotoar. Jutro može da počne među mirisima tamjana u Senso-džiju, nastavi se kroz tišinu Meidži svetilišta, a završi među neboderima koji izgledaju kao da su stigli iz narednog veka. Kao da je neko odlučio da spoji više različitih svetova i proveri da li mogu da funkcionišu zajedno. Na pijaci Cukidži sve se vrti oko hrane. Ribe koje nikada ranije nisi video, prodavci koji svoj posao rade sa neverovatnom preciznošću i turisti koji se trude da izgledaju kao da znaju šta naručuju. Posle nekoliko dana prestaneš da tražiš preporuke. Jednostavno pratiš lokalce. Uglavnom ne pogreše. Suši sam jeo toliko puta da sam prestao da brojim. Sake dovoljno da shvatim koliko ga pogrešno doživljavamo van Japana. Okonomijaki me je osvojio na prvi zalogaj, iako izgleda kao da je nastao kada je neko rešio da sve što voli stavi na jednu ploču i vidi šta će ispasti. Skupo i pristupačno ovde nekako postoje jedno pored drugog. Možeš da platiš kartu za pogled sa vrha Tokyo Skytree-a i satima posmatraš horizont koji nema kraj. Nekoliko minuta kasnije možeš da sedneš u mali restoran sa desetak mesta i pojedeš odličan obrok za manje novca nego što košta kafa u nekim evropskim prestonicama. Tek kada se popneš dovoljno visoko postaje jasno koliko je ovo mesto ogromno. Sa Skytree-a se grad pretvara u beskrajnu šumu zgrada. Sa vidikovca gradske uprave perspektiva je drugačija, ali osećaj isti. Negde tada postane jasno da broj stanovnika pojedinih država staje u jednu jedinu metropolitansku oblast. Arakurayama Sengen park trebalo je da bude susret sa Fudžijem. Crvena pagoda u prvom planu, najpoznatija japanska planina u pozadini i fotografija koju svako želi da ponese kući. Osim kada Fudži odluči da ostane iza oblaka. Hiljadama kilometara putuješ da ga vidiš, a on ti jednostavno poruči da danas nije raspoložen za goste. Nedaleko odatle i dalje stoji Hačiko. Verovatno jedini pas na svetu pored koga se ljudi dogovaraju za sastanke već decenijama. Nekoliko koraka dalje nalazi se pešački prelaz koji je postao simbol savremenog Japana. Tek kada se nađeš usred te mase shvatiš koliko je zapravo veliki. A onda dolazi Šinđuku. Neonska svetla, Godzila koja posmatra grad sa vrha zgrade, beskrajna energija, ljudi iz svih krajeva sveta i osećaj da iza svakog ugla čeka neka nova priča. Nekada zanimljiva, nekada sumnjiva, ali gotovo nikada dosadna. Od ljudi koji pokušavaju da te uvuku u barove do spontanih razgovora sa potpunim strancima, ovde je najlakše razumeti zbog čega je toliko filmova, knjiga i priča inspiraciju pronašlo upravo ovde. Nije slučajno što se "Izgubljeni u prevodu" i danas često pominje kada se govori o Japanu. Možda je najčudnije to što mnogo toga što smatramo neophodnim jednostavno ne postoji. Kante za smeće su retkost. Buka je manja nego što bi očekivao. Gužva deluje organizovanije od praznih ulica na mnogim drugim mestima. Kao da je neko odlučio da prekrši sva pravila velikih gradova i pritom dobije bolji rezultat. Zbog svega toga ostaje snažan utisak. Nije najlepše mesto koje sam video. Nije ni najopuštenije. Nije ni najjeftinije. Ali retko gde sam se toliko puta zaustavio i zapitao kako je moguće da ovakav sistem funkcioniše. Od hramova, metroa i nebodera, preko sušija, sakea i okonomijakija, do Hačika, Godzile, Hikawa Clock Shop-a i Fudžija koji je tog dana odlučio da ostane skriven, ostaje osećaj da jedno putovanje nije dovoljno.
maj 2024.
Grad koji nije moj, ali me je disciplinovao kao da jeste
Kad dođeš na drugi kraj sveta bez plana, sa velikim idejama i još većim neznanjem, tek tada shvatiš koliko se život brzo presloži sam od sebe. Brisbane je bio baš to, preslagivanje. Prvo kulturni šok, pa saobraćaj, pa jezik. Engleski koji si „učio u školi“ prestaje da važi već na aerodromu. Razumeš reči, ali ne razumeš tempo, humor ni pola rečenice koju ti neko izgovori u prolazu. I onda vrlo brzo shvatiš da ga zapravo ne razumeš, samo si imao tu iluziju. Došao sam u Brisbane početkom mojih tridesetih, bez jasne strukture šta dalje. Sve je delovalo kao improvizacija koja nekako funkcioniše. Ljudi oko tebe imaju planove za godinu, mesec, pa čak i za svaki dan. Sistem gde deluje kao da svako zna tačno kada će da se pojavi na mestu gde treba da bude, do minuta. Spontanost postoji, ali je više izuzetak nego pravilo. Živeo sam u gradu više od dve i po godine, menjao poslove, a kasnije radio i kao Uber vozač. To iskustvo te natera da grad upoznaš bolje nego mnogi koji tamo žive deceniju. Nema romantike u tome, samo kilometri, noćne smene i ulice koje počnu da imaju smisla tek kada ih prođeš dovoljno puta. Brisbane je smešten između Sunshine Coast-a i Gold Coast-a, kao mirnija verzija Australije koja stalno stoji između opuštenosti i ambicije da sustigne Sydney i Melbourne. Klima radi svoje. Vlaga ume da pojede energiju iz dana, leto zna da bude teško, a zima gotovo simbolična. I koliko god to zvučalo kao detalj, u stvarnosti određuje ritam života mnogo više nego što bi neko očekivao. South Bank je njegova razglednica verzija, Woolloongabba njegova stvarna verzija. U jednoj se pokazuje, u drugoj se živi. Felons ispod Story Bridge-a je mesto gde grad pokušava da izgleda kao da mu je sve opušteno, i u tome mu uspeva bolje nego što bi priznao. U jednom trenutku počneš da primećuješ male stvari, kafiće koji nemaju potrebu da budu posebni, ulice koje postoje samo zato što ljudi u njima žive, razgovore koji se vode usput bez ikakvog plana. Tada shvatiš i njihov humor, brz, suv i često skriven u pola rečenice. Moreton Bay i okolna ostrva pokazuju drugu stranu, tišinu koja nema potrebu da objašnjava ništa. Samo prazninu, prostor i osećaj da si daleko od svega što liči na grad. Brisbane se sprema za 2032. Olimpijske igre kao da vreme već radi za njega. Kao da je sve već tu, samo čeka trenutak da se zvanično nazove gotovim. I to možda najbolje opisuje ceo grad, sve postoji, ali ništa nije do kraja završeno. Naučio me je disciplini, ranom ustajanju, brzini i načinu života koji deluje kao preteran sa distance, ali postane normalan kada uđeš u njega. Spontanost je retka, ali zato ostaje urezana. Brisbane nije moj grad, ali jeste onaj koji te nauči stvarima koje nisi planirao da naučiš i ostane sa tobom duže nego što bi očekivao. Ali svakako, impresije i uspomene su neverovatne. To je bilo jedno ogromno životno iskustvo, prepuno iskušenja, prepreka i svega što ide uz to. Želim svima da se zahvalim, na podršci pre svega i nekim uspomenama koje ću zauvek nositi sa sobom, osmeh će uvek stajati na mom licu kada se budem prisećao.
april 2024.
Zemlja svetionika između Pacifika i Tasmanovog mora
Novi Zeland je od onih mesta gde već na prvim putokazima shvatiš da nisi došao da razumeš sve odmah, nego da se polako predaš nečemu što već funkcioniše bez tebe. Dvojezični natpisi svuda, engleski i maorski, stoje jedan pored drugog kao da ti tiho objašnjavaju da ovde ništa nije novo, samo je dobro sačuvano i pažljivo preneto dalje. Utisak je da se ništa nije desilo preko noći, nego kroz dug otpor, dogovor i identitet koji se nije lako predao. Auckland je prvi susret. Grad koji izgleda kao da je odlučio da bude i luka i metropola i brdoviti haos u isto vreme. Sky Tower stoji kao referentna tačka za sve što izgleda previsoko za svakodnevni život, dok ona zgrada sa krugom na vrhu deluje kao arhitektonski znak pitanja koji niko više ne pokušava da objasni. Devonport luka daje prvi osećaj grada koji diše kroz vodu, kafei rade svoj ritam, a onda usledi i onaj mali sudar sa realnošću kada te izbace iz kafića u sred dana kao da je radno vreme samo predlog. Sve je čisto do nivoa koji u početku deluje kao predstava, ali brzo postane norma. Matamata i Hobbiton set town su već druga dimenzija. To je mesto gde fikcija prestane da bude film i postane prostor kroz koji hodaš. Čak i ako nisi veliki fan, teško je ostati imun na ideju da je ceo jedan svet pažljivo izgrađen da izgleda kao da je oduvek postojao. I tu Novi Zeland prvi put pokaže svoju posebnu osobinu, ozbiljno shvatanje nečega što bi drugde bilo samo turistička fora. Whangārei već menja ritam. Ime koje ne prašta improvizaciju, mesto koje te tera da prihvatiš da ne moraš sve da izgovoriš tačno da bi bio tamo. Plaže, mir i osećaj da se dan produžava bez potrebe da ga požuruješ. Northland vodi dalje ka Cape Reinga, tački gde se Tasmanovo more i Tihi okean susreću kao da se dogovaraju oko toga gde svet počinje i gde se završava. Svetionik tamo ne služi kao dekoracija, nego kao podsetnik da si stigao do ruba nečega što i nema pravi rub. Severno ostrvo ostavlja utisak da je sve glasnije, razuđenije i više razvučeno između prirode i gradova. Južno ostrvo već deluje ozbiljnije u svojoj tišini. Christchurch je grad koji nosi svoju prošlost bez potrebe da je objašnjava, uredan, ali sa slojevima koje osećaš i kada ih ne vidiš direktno. Dunedin je možda najneobičniji kontrast. Škotski grad na kraju sveta, kao da je neko preselio Edinburg na pogrešnu hemisferu i odlučio da vidi šta će se desiti. Arhitektura, muzeji i barovi daju osećaj poznatog, ali okruženje stalno podseća da si daleko od svega što bi se moglo nazvati centrom. Arthur’s Pass National Park menja sve u planine i prostor koji nema potrebu da bude popunjen. Hokitika donosi obalu koja izgleda kao da je zaboravljena od brzine. Katiki Point Lighthouse, Timaru Lighthouse i Akaroa sa svojim francuskim nasleđem deluju kao mala iskrivljenja identiteta u zemlji koja inače deluje savršeno usklađeno sa sobom. Na kraju, Novi Zeland nije mesto koje pokušava da te impresionira. On jednostavno postoji u svom tempu i čeka da ga prihvatiš ili prođeš pored njega. Sve je čisto, organizovano, ponekad čak i previše mirno, ali nikada prazno. Sve mi se to jako dopalo. Toliko da, da je bliže, verovatno bih tačno znao gde bih živeo. Možda bih vremenom postao klaustrofobičan od te tišine i prostora, ali bi za to verovatno trebalo dosta vremena. I možda je to najbolja definicija ovog mesta. Nije kraj sveta, nego njegova najuređenija ivica.
decembar 2023.
Sidnej, kraj sveta i početak uspomena
Imao sam tu ludu sreću da u Sidneju provedem više puta po više dana, ali svakako da je taj poslednji odlazak, sa saznanjem da je možda zaista poslednji u životu, jer pitanje je kada ćeš se ponovo vratiti na ovu stranu planete, ostavio na mene baš snažan utisak. Naravno, prve Olimpijske igre kojih se sećam bile su upravo tamo. Čuvena ekipa tadašnje Jugoslavije, naši odbojkaši, zlato i možda najgledaniji poen svih vremena. Vanja Grbić vadi loptu sa tribina, vraća se kao da je otišao po burek, ulazi nazad u teren i učestvuje u bloku. Delovalo je kao da pravila postoje za sve osim za njega. Koliko mi se čini, posle tog zlata naši odbojkaši više nisu stigli do olimpijskog zlata, pa je i to ostalo kao jedna od onih uspomena koje vremenom postaju veće nego što su bile. Sidnej, za mnoge glavni grad Australije. Nije. To je Kanbera. Ali ako mene pitate, mogao bi komotno da bude. Dovoljno je pogledati čuvenu Sydney Opera House. Toliko neobična građevina da je njen tvorac, danski arhitekta Jørn Utzon, na kraju napustio projekat i otišao iz Australije pre nego što je završena. Napravio jedno od najpoznatijih zdanja na svetu i rekao: "Snađite se dalje sami." I stvarno su se snašli. Odmah pored opere nalazi se Royal Botanic Garden. Jedan od najlepših parkova koje sam video. Savršeno mesto da odmoriš posle šetnje, fotografišeš luku ili samo sediš i razmišljaš kako je moguće da su nekada ovde bili kenguri, a sada Japanci fotografišu galebove. Preko puta opere nalazi se čuveni Sydney Harbour Bridge. Tako se tačno piše, ali poznat po mineu Haba. Most koji ne spaja samo dve obale nego i turiste sa praznim novčanicima. To je jedini most koji sam osvojio penjanjem, odnosno Bridge Climb avanturom. Nije baš hajking, nije baš alpinizam, nije baš ni planinarenje, ali kada stigneš na vrh, osećaš se kao da si upravo osvojio Himalaje, samo sa mnogo boljim pogledom i mnogo skupljom ulaznicom. Nedaleko odatle nalazi se i Garden Island, velika mornarička baza australijske ratne mornarice. Tako da dok turisti fotografišu operu, vojska fotografiše turiste. Svako radi svoj posao. Tu je i Liverpool, deo Sidneja koji mnoge prvo asocira na fudbal. Međutim, nas sa Balkana često više asocira na Srbe. Toliko naših ljudi živi tamo da čovek ponekad pomisli da je pogrešio avion i sleteo negde između Pančeva i Zemuna. Samo što su temperature malo drugačije. A onda dolazimo do Džejmsa Kuka. Čoveka koji je stigao na ove prostore i otvorio vrata Britancima. Istina, nije baš on iskrcao prve robijaše, ali bez njega bi verovatno i to išlo mnogo sporije. Nekad se čovek zapita šta bi bilo da su Holanđani ostali glavni igrači. Možda bi Australija danas bila puna bicikala i vetrenjača. Možda bi sudbina Aboridžina bila drugačija. Možda i ne bi. Istorija baš ne voli jednostavne odgovore. Možda je Kuk prvo svratio do Havaja, sačuvao još poneku sudbinu za kasnije i rekao sebi da će ostatak sveta da rešava usput. Na kraju krajeva, veliki istraživači su često menjali tok istorije, a da nisu ni znali koliko će ljudi vekovima kasnije o tome raspravljati uz kafu. Sidnej je grad u kojem su plaže kao sa razglednica, a ajkule sasvim realna pojava. Grad u kojem vozovi stižu na vreme, osim kada ne stižu. Grad u kojem možeš doručkovati sa pogledom na Tihi okean i uveče završiti u kraju gde ćeš češće čuti srpski nego engleski. Grad koji izgleda kao da je nastao iz turističke brošure, ali nekako uspeva da bude još bolji uživo. I zato, iako znam koliko je teško vratiti se tamo, koliko je daleko i koliko je komplikovano ponovo preći pola planete, nije da ne bih voleo. Jer Sidnej je to. Jednom ga posetiš zbog znamenitosti, drugi put zbog uspomena, a svaki naredni put zbog onog osećaja da si stigao na kraj sveta i shvatio da se tamo sasvim lepo živi.
oktobar 2023.
Bali, mesto koje nisam želeo da zavolim
Nikada nisam bio neki ljubitelj tropskih ostrva. Uvek mi je to delovalo kao ista priča. Malo palmi, malo kokosa, malo ljudi koji meditiraju za Instagram, malo ljudi koji traže sebe, kao da su se negde zagubili između Frankfurta i Denpasara. Onda sam došao na Bali i shvatio da postoje mesta koja nemaju nameru da se uklope u tvoje predrasude. Već na početku dobiješ prvu lekciju iz geografije. Nalaziš se u Indoneziji, najvećoj muslimanskoj zemlji na svetu, a onda stigneš na ostrvo koje je gotovo potpuno hinduističko. Nekako je Bali uspeo da ostane svoj, okružen svetom koji je vekovima išao u drugom pravcu. Da li je to istorija, sreća ili tvrdoglavost, nisam siguran. Ali kada vidiš hramove na svakom koraku, ljude koji ostavljaju male darove bogovima ispred kuća, prodavnica, motora i bankomata, shvatiš da se nalaziš na mestu koje funkcioniše po nekim svojim pravilima. Tanah Lot je jedno od tih mesta. U prevodu znači Zemlja u moru i čovek vrlo brzo shvati da je neko davno imao mnogo bolju maštu od današnjih marketinških stručnjaka. Hram stoji na steni usred okeana i izgleda kao da ga je neko nacrtao za naslovnicu turističkog kataloga. Onda dođeš tamo i vidiš da je stvarnost još bolja. Hiljade turista pokušava da napravi fotografiju na kojoj neće biti drugih turista. To je verovatno najveći neuspešan projekat u istoriji čovečanstva. Mount Batur zauzima posebno mesto u mom životu. Ne zato što sam postao planinar. Upravo suprotno. To je mesto gde sam definitivno shvatio da nisam planinar. Na taj vulkan sam se popeo u starkama. Danas kada to kažem, zvuči kao loša odluka. Zato što jeste bila loša odluka. Završio sam sa krvavim nogama, umoran kao da sam nosio cement do vrha i potpuno siguran da postoje ljudi koji mnogo više zaslužuju planine od mene. Ali onda je svanulo. I odjednom više nije bilo važno ni što te bole noge, ni što si ustao usred noći, ni što si se pitao zašto normalan čovek ide uzbrdo kada postoji sasvim pristojna ravnica. Pred tobom se pojavljuje izlazak sunca, oblaci ostaju ispod tebe, a u daljini se uzdiže Agung, najveći i najsvetiji vulkan Balija. U tom trenutku razumeš zašto ljudi planinare. Posle pet minuta opet ne razumeš, ali tih pet minuta vredi. Posle toga nisam baš jurio nova planinarenja. Volim da verujem da je razlog to što nisam bio dovoljno lud. Ili dovoljno depresivan. Mada ni danas nisam siguran. A onda dolazi Ubud. Postoje mesta koja su lepa i postoje mesta koja su Ubud. To je onaj deo Balija koji vas natera da pomislite kako možda ipak ne treba proveravati telefon svakih pet minuta. Rižina polja pod zaštitom UNESCO-a izgledaju kao da ih je neko nacrtao lenjirom. Tradicionalne nošnje izgledaju kao da su izašle iz nekog istorijskog filma. Hramovi se pojavljuju iza svakog ugla. Miris tamjana dolazi sa svih strana. Čak i psi deluju kao da imaju unutrašnji mir. Naravno, onda sedneš u saobraćaj i taj unutrašnji mir nestane za manje od tri minuta. Saobraćaj na Baliju je posebno duhovno iskustvo. U Evropi postoje pravila saobraćaja. Na Baliju postoji vera. Svi veruju da će se nekako provući i zanimljivo je da uglavnom uspeju. Skuteri dolaze sa svih strana. Ljudi prevoze po troje dece, dva psa i tri kese namirnica na jednom motoru. Semafori postoje više kao ukras. Trake su sugestija. Fizika je preporuka. I nekako sve funkcioniše. Uluwatu je mesto koje bi trebalo da bude zaštićeno od prevelike lepote. Hram se nalazi na liticama iznad okeana i zalazak sunca odatle izgleda kao da je neko rešio da pretera sa specijalnim efektima. A onda se pojave majmuni. Ti majmuni nisu životinje. Ti majmuni su organizovana kriminalna grupa. Oni ne uzimaju hranu. To bi bilo previše jednostavno. Njih zanimaju naočare. Njih zanimaju telefoni. Njih zanimaju novčanici. Njih zanima sve što te može zaboleti kada nestane. Najzanimljivije je što su razvili čitav sistem pregovaranja. Ukradu ti naočare, sednu na drvo i čekaju. Lokalac onda dolazi sa bananom i počinje proces otkupa. Gledaš majmuna kako prima mito i shvataš da si prešao dvanaest hiljada kilometara da bi video nešto što ti uopšte nije strano. Arak, lokalna rakija, zaslužuje posebno mesto u priči. Kod nas sa tom jačinom brišemo prozore. Posle prve čašice pomisliš da nije tako strašno. Posle druge postaneš stručnjak za balijsku kulturu. Posle treće misliš da si rođen u Džakarti. Hrana je priča za sebe. Babi Guling, njihova čuvena pečena svinjetina, jedno je od najboljih jela koje sam probao. A onda dodaju začine i shvatiš da se nalaziš u delu sveta gde se ljutina ne meri skovilima nego životnim odlukama. U jednom trenutku jedeš ručak, u sledećem preispituješ sve svoje grehe. Prvo iskustvo sa ronjenjem imao sam upravo na Baliju. Nisam znao šta da očekujem. Nisam znao ni koliko je svet ispod površine lep. A onda su se pojavile raže. Mirne, ogromne i elegantne. Plivao sam sa njima i shvatio koliko je čovek zapravo mali kada izađe iz svoje svakodnevice. Bali ima plaže koje izgledaju kao raj. Bali ima i plaže koje izgledaju kao da je okean rešio da vrati račun za sve što mu je čovečanstvo uradilo. Bali nije savršen. I upravo zato je toliko zanimljiv. Kanalizacija ume da bude katastrofalna. Gužve umeju da budu nepodnošljive. Vrućina ume da bude brutalna. Turista ima više nego stanovnika pojedinih evropskih država. Ali nekako mu sve to opraštaš. Opraštaš mu zato što te istog dana odvede do vodopada skrivenog u džungli. Opraštaš mu zato što te probudi pogled na vulkan. Opraštaš mu zato što te natera da se izgubiš među hramovima. Opraštaš mu zato što uveče sediš pored okeana i pitaš se kako je moguće da jedno ostrvo ima toliko različitih lica. I na kraju shvatiš da Bali nije samo more. Nije samo plaža. Nije samo džungla. Nije samo vulkan. Nije samo hram. Nije samo noćni život. Nije samo ronjenje. Nije samo hrana. Nije samo zalazak sunca. Bali je sve to zajedno. To je mesto na kojem u jednom danu možeš da se penješ na vulkan, kupaš u okeanu, prolaziš kroz džunglu, sediš u hramu starom vekovima i završavaš veče uz muziku negde na plaži. I zato, kada me neko pita šta treba videti na Baliju, nikada ne znam šta da odgovorim. Jer problem Balija nije šta videti. Problem Balija je što za jedan život nemaš dovoljno vremena da vidiš sve.
avugust 2023.
Budućnost, vlaga i jedan Albanac
“Back to the Future” je film u kojem neko slučajno upadne u budućnost i shvati da se pravila sveta promenila. Ja nisam putovao kroz vreme. Ali Singapur je bio najbliže tome. Postoje gradovi koje posetiš, fotografišeš, obiđeš i zaboraviš. A postoje i oni koji te nateraju da se zapitaš da li si slučajno zalutao dvadeset ili trideset godina u budućnost. Singapur pripada ovoj drugoj grupi. Već pri prvom koraku kroz grad postane ti jasno da ovde nešto nije kako smo navikli. Ne zato što je lep. Lepih gradova ima mnogo. Nego zato što funkcioniše. A nama sa Balkana to ume da bude sumnjivo. Dok sam šetao ulicama Singapura, imao sam osećaj da sam završio u svetu gde su ljudi ozbiljno shvatili sastanke, planove i rokove. Grad u kojem država ulaže oko 14–15% svog budžeta u obrazovanje, jer su odavno shvatili da je čovek jedini resurs koji se ne troši ako se pravilno ulaže u njega. Kod nas se često priča o “jednog dana”. U Singapuru izgleda kao da je taj dan već odavno prošao. A onda kreneš da primećuješ detalje. Nema đubreta. Nema grafita na svakom ćošku. Nema polomljenih klupa. Nema tog osećaja da će nešto svakog trenutka da se raspadne. Čovek sa Balkana posle par dana počne instinktivno da traži problem. Rupu na putu. Kabl koji visi. Raspravu koja samo što nije krenula. Ne nalazi ništa. Najveći šok mi je bio kada sam shvatio da ljudi ostavljaju stvari bez nadzora. Laptop na stolu u kafiću. Telefon na punjaču. Torbu na stolici. Kod nas bi to bila humanitarna aukcija u realnom vremenu. U Singapuru možeš da zaboraviš novčanik i da se vratiš po njega kao da si ga ostavio u paralelnoj dimenziji gde stvari ne nestaju. A onda shvatiš zašto. Ovde postoji pravilo za sve. I ono što je još važnije, kazna za sve. Ne radi se o tome “koliko košta”. Nego da li uopšte postoji opcija da se naplati. Baciš smeće, naplati se. Praviš haos, naplati se. Uništavaš javni prostor, naplati se. I nije poenta u iznosu. Poenta je da sistem funkcioniše tako da ti uopšte ne padne na pamet da testiraš granice. Jednostavna ideja koja na Balkanu zvuči kao naučna fantastika. Ipak, ništa me nije pripremilo za vlagu. Ne želim da preterujem, ali imam osećaj da je vazduh u Singapuru ponekad više tečnost nego gas. Izađeš iz klimatizovanog prostora i za deset sekundi izgledaš kao da si završio polumaraton bez najave. Majica mokra. Leđa mokra. Misli mokre. Duša mokra. Posle nekoliko dana počneš ozbiljno da poštuješ ribe u akvarijumu. Možda one znaju nešto što mi ne znamo. Možda evolucija nije završila posao. Možda smo mi samo prerano izašli iz vode. Dok sam pokušavao da preživim klimu, obilazio sam mesta zbog kojih ljudi dolaze u Singapur. Marina Bay izgleda kao da ga je neko projektovao bez ograničenja budžeta i bez koncepta “previše je”. Gardens by the Bay izgleda kao priroda koja je dobila upgrade od inženjera iz budućnosti. Sentosa je kao da se zabavni parkovi takmiče ko će biti skuplji i impresivniji. A ogromni akvarijum… tamo čovek samo stane i ćuti. Što se mene tiče, to je već uspeh. Naterati Balkanca da ne priča. Ali Singapur nije samo futurizam. To je i futurizam sa cenama. Prvo pivo koje sam video na akciji koštalo je kao ozbiljna nabavka za roštilj u Srbiji. Gledam cenu. Gledam pivo. Gledam ponovo cenu. Tražim skriveni mikrofon. Nema ga. Kasnije shvatiš da i zalazak sunca ima svoju ekonomsku kategoriju. Što bolji pogled, to skuplje piće. Dok sunce pada, raste račun. Kapitalizam u 4K rezoluciji. I onda Changi. Singapore Changi Aerodrom koji ne liči na aerodrom. Ako je Tesla napravio automobil koji liči na kompjuter na točkovima, onda je Changi suprotno mesto koje izgleda kao da je neko želeo da napravi park, tržni centar i botaničku baštu, pa slučajno dodao piste za avione. I tu negde dobiješ prvi ozbiljan “Back to the Future” osećaj jer ne znaš da li si došao ili tek treba da odeš. Imao sam sreće da tamo budem tri puta, i svaki put ista reakcija: ovo ne bi trebalo da postoji u istoj kategoriji kao ostali aerodromi. A onda automobil. Osetiš koliko je Singapur napravljen drugačije. Ne postoji “kupio sam auto”. Postoji “kupio sam pravo da možda jednog dana kupim auto”. Certificate of Entitlement system Singapore Cena tog prava je toliko visoka da mnogi bogati Evropljani pomisle da je greška u prikazu. I onda shvatiš da je auto u Singapuru manje prevozno sredstvo, a više statusni eksperiment. Na kraju, sve se vraća na isti princip. Kazne postoje, ali ne kao broj u tabeli. Nego kao sistem ponašanja. I obrazovanje. I infrastruktura. I način razmišljanja. I tu dolazimo do suštine. Nije Singapur savršen zato što nema problema. Nego zato što je odlučio da probleme ne ostavlja za kasnije. A onda, usred tog futurističkog grada, dogodi se nešto najjednostavnije. Sreo sam Xhonia (Džoni). Prijatelja iz Albanije. Čoveka kojeg sam upoznao u Americi, koji ne priča srpski, a ja na Aljasci nisam pričao engleski, ali smo se perfektno razumeli. I odjednom sve zgrade, metroi, aerodromi i cene prestanu da budu glavna stvar. Jer shvatiš da čovek može da putuje najdalje što postoji i opet da se najviše seti ljudi. A nas su dugo učili da gledamo jedni druge kroz zastave. Granice. Viceve. Istoriju. Prepričane tuđe strahove. Onda sedneš sa nekim. Pričaš. Smeješ se. I shvatiš da je sve to bilo mnogo lakše nego što su nas učili da jeste. Previše lako da bi bilo komplikovano. Na kraju, Singapur ostaje u sećanju kao grad budućnosti. Ali ne zbog nebodera. Ne zbog metroa. Ne zbog tehnologije. Nego zato što te natera da preispitaš sopstvene “normalnosti”. I jer negde na drugom kraju sveta shvatiš da su ljudi svuda isti. Samo im se okruženje razlikuje. A ako me pitate šta je najveća razlika između Beograda i Singapura? Singapur je grad koji je rešio probleme. Beograd je grad koji od problema pravi priče. I iskreno, možda baš zato, svako ima svoju verziju budućnosti.
Jul 2023.
Good Morning Vietnam između haosa, skutera, gužve i grada koji nikad ne staje
"Good Morning, Vietnam" nije samo filmska replika nego i savršen opis prvog susreta sa Hanojem. Grad te ne dočekuje polako, ne daje ti vremena da se privikneš i ne pokušava da ostavi uredan prvi utisak. Umesto toga, odmah te ubacuje u ritam skutera, sirena, vlage, mirisa hrane i energije koja deluje kao da nikada ne prestaje. Hanoi je grad koji nosi slojeve istorije, rata, kolonijalizma i modernog razvoja, ali ih ne pokazuje kao muzejsku postavku. Sve je i dalje živo, prisutno i deo svakodnevice. Prvo, stari grad i onaj trenutak gde voz prolazi tik pored kafića, toliko blizu da se pitaš da li si ti gost ili deo infrastrukture. Sediš na niskoj plastičnoj stolici, onoj koja bi u Srbiji bila dokaz privremenog rešenja, a u Australiji sigurnosni incident. Voz prolazi pored glave kao da proverava da li si još uvek stvaran, i sve to deluje kao scena gde je Beograd pokušao da bude Azija, ali je stao na pola puta jer bi komšije već zvale inspekciju zbog buke. Drugo, noćni život koji ne poznaje kraj. On samo menja nivoe. Motori ne prestaju, svetla ne gase grad nego ga prebacuju u novu verziju sebe. Ima tu nešto kao u Melburnu ili Sidneju u "night district" zonama, ali bez pravila, bez tog zapadnog straha od haosa. Ovde umor nije kraj, nego samo kratka pauza između dve vožnje i tri nova plana. Treće, vrtovi i parkovi gde se pije kafa koja je toliko jaka da bi u Australiji verovatno imala medicinsko upozorenje. Ljudi sede na niskim stolicama, ulične tezge su svuda, šeširi od trske izgledaju kao da su stariji od većine država, i sve deluje kao improvizacija koja iz nekog razloga radi bolje od sistema. Četvrto, hrana koja nije luksuz nego osnovna jedinica života. Pirinač je konstanta, supa je infrastruktura, a ulična hrana je institucija. U Evropi bi se to zvalo "street food scena", u Srbiji bi se zvalo "šta god da ima da se pojede", a ovde je to svakodnevni balans između preživljavanja i uživanja. Peto, gradska jezera i voda koja nikada ne deluje mirno. Vlaga je stalna, kao da vazduh ima sopstvenu ličnost i ne planira da se preseli. Ako dolaziš iz Glogonja, gde je vazduh često samo vazduh, ili iz Australije gde klima radi savršeno, ovde shvataš da priroda nije pozadina nego glavni lik koji nikada ne izlazi sa scene. Šesto, saobraćaj koji ne liči na saobraćaj nego na živi organizam. To je stalno kretanje bez pauze, bez jasnih pravila i bez osećaja da neko kontroliše tok. Motori su osnovna jedinica kretanja, automobili su gostujući likovi, a pešak je neko ko ulazi u sistem kao u reku i nada se najboljem. Gužva nije izuzetak nego normalno stanje, i sve zajedno izgleda kao koreografija koju niko nije dogovorio, ali je svi znaju napamet. Hanoi posebno ide još korak dalje, grad koji dugo nije imao metro kao oslonac gradskog prevoza, ali zato ima bukvalno milione skutera koji se slivaju kroz ulice kao da je ceo grad jedan jedini talas. I tu shvatiš da ovde saobraćaj nije problem koji treba rešiti, nego način života koji se jednostavno prihvati ili te proguta. Sedmo, istorija rata koja visi iznad svega kao nevidljivi sloj grada, decenije sukoba koje su ostavile trag u muzejima, u pričama i u pogledima ljudi koji ne dramatizuju nego konstatuju. I tu negde ulazi "Good Morning, Vietnam" sa Robinom Williamsom kao kulturni most između Zapada i haosa, i "Apocalypse Now" Frensisa Forda Kopole, gde The Doors svira kao da džungla ima sopstveni radio-program, Martin Sheen prolazi kroz mrak, Marlon Brando se pojavljuje kao mit koji je odlučio da se ne objašnjava, i sve to deluje kao film koji je previše stvaran da bi bio samo film. Osmo, priroda van grada koja izgleda kao da nikada nije imala nameru da bude osvojena. Pirinčana polja šire se kao ogledalo rada, džungle izgledaju kao da su ignorisale modernu istoriju, a Tuan Chau Island i čitavi pejzaži gde stene izlaze iz vode deluju kao da je zemlja zaboravila gde joj je gravitacija. Tu je i Ha Long Bay, koji je UNESCO zaštitio kao svetsku prirodnu baštinu, kao da je priroda sama sebi dala sertifikat. Sve to podseća da svet može da bude i previše lep i potpuno ravnodušan prema ljudima. I onda se sve to sklapa u jednu rečenicu koja zapravo objašnjava ceo region, ceo osećaj i ceo udar prvog kontakta: saobraćaj koji ne staje, motori koji ne prestaju da se kreću, gužva koja nikad ne prestaje da se sabija, gradovi poput Hanoja koji funkcionišu sa milionima skutera koji teku kroz ulice kao da je ceo grad jedan živi organizam u pokretu, i ti stojiš usred svega toga i shvataš da ovde ne postoji „normalno“ u smislu na koji si navikao, nego samo intenzitet koji prihvatiš ili te izbaci napolje. I možda zato sve to i ima smisla pod naslovom "Good Morning, Vietnam", jer jutro ovde nije početak dana nego nastavak nečega što nikada nije prestalo.
Jul 2023.
Emocije, ne biraju početak
Tik posle otvaranja granica Australije, u decembru, dok je ostatak sveta još proveravao PCR testove kao da skuplja Pokemone, država Viktorija je rešila da otključa vrata pre svih. Među prvim avionima koji su sleteli bio je i moj. Da budem pošten, nije mi prvi put da ulazim negde među prvima. Kao što sam među prvima doneo koronu u Srbiju. Ali ti je druga priča i svakako manje turistička. Nekoliko dana kasnije, istim prolazom na aerodromu prošao je i Novak Đoković. Dobro, pokušao je da prođe. Zbog korone je radio samo jedan prolaz, pa smo se praktično kretali istim putem. Razlika je što je on vraćen kući, a ja sam ostao malo duže. Istina, on je osvojio deset Australijan opena, a ja možda deset hiljada fotografija. Svako nosi svoje trofeje. Melburn je među Srbima posebna kategorija grada. Gotovo religija. Svakog januara pola Balkana prati šta se dešava tamo kao da je u pitanju lokalni turnir u Pančevu. Toliko se priča o Đokoviću da su mnogi zaboravili da je za ljubitelje Formule 1 upravo Melburn godinama bio početak sezone. Dakle, grad u kojem se istovremeno slavi čovek koji ne vozi automobil i automobili koji voze brže nego što prosečan Srbin menja mišljenje o politici. Emotivno sam vezan za Melburn. Ako to sme tako da se kaže za grad udaljen više od petnaest hiljada kilometara od Glogonja. Bio je moj prvi korak na novom kontinentu. Prvi pogled na nešto što nije Evropa, a opet nekako pokušava da bude. Jer Melburn je, po mom skromnom mišljenju, najevropskiji grad Australije. Doduše, konkurencija mu nije baš prejaka. To je kao kada bi u Glogonju birao najbolji neboder. Ali ipak jeste. Ulice, tramvaji, kafići, parkovi, ljudi koji sede napolju i prave se da nigde ne žure. Tu su i Grci. Toliko Grka da čovek pomisli da je slučajno sleteo u Solun sa veoma komplikovanim viznim režimom. Kažu da je Melburn najveći grčki grad van Grčke. A gde ima mnogo Grka, ima i dobre hrane. To je univerzalni zakon, odmah pored gravitacije. Yarra River nije Tamiš. Da se razumemo. Tamiš ima ono nešto što Yarra nikada neće imati. Verovatno mulj i komarce. Ali nije ni Yarra loša. Trudi se. Vijuga kroz grad, reflektuje svetla nebodera i daje ljudima razlog da misle kako su pored velike reke, što je potpuno legitimna turistička aktivnost. Brighton Bathing Boxes su možda najveća marketinška pobeda drvenih kućica u istoriji čovečanstva. Šarene, male, uredne. Instagram ih obožava. Turisti ih obožavaju. I ja sam ih fotografisao. Dakle, ako je prevara, onda je uspešna prevara. Kao kad kupiš kartu za bioskop znajući da ćeš gledati loš Marvel film, ali ipak odeš. Hosier Lane je nešto drugo. To je ono mesto gde grafiti nisu vandalizam nego kulturno dobro. Zidovi puni boja, poruka, umetnosti i pokušaja umetnosti. Nešto između galerije i javne površine koja je izgubila svaku nadu da ostane čista. St Kilda Beach je obavezna stanica. Ne zato što je najbolja plaža na svetu, nego zato što je kao odlazak na Ajfelov toranj u Parizu. Možeš ti da kažeš da te ne zanima, ali ako neodeš, svi će te pitati zašto nisi. Southbank Promenade je šetalište uz reku koje izgleda veoma ozbiljno i urbano. Istina, nešto slično postoji i u Brizbejnu. A iskreno, ako dovoljno proširiš definiciju, i u Glogonju možemo pronaći Southbank Promenade. Potrebno je samo
malo mašte i veoma široko tumačenje geografije. Federation Square je verovatno
najpoznatiji trg u gradu. Jedan od onih prostora koje arhitekte obožavaju da objašnjavaju, a obični ljudi uglavnom koriste kao mesto gde će da se nađu sa nekim. Kao i svaki trg na planeti. Ipak, ono što pamtim nisu znamenitosti. Nisu ni neboderi, ni tramvaji, ni šarene kućice. Pamtim osećaj. Onaj čudni spoj umora, jet laga i uzbuđenja kada posle beskonačnog leta prvi put zakoračiš na tlo Australije. To je trenutak kada shvatiš koliko si daleko od kuće i koliko svet zapravo može biti veliki. A možda je najbolja uspomena iz Melburna ipak jedna ploča. Nirvana MTV Unplugged in New York, kupljena u jednoj od prodavnica vinila u gradu i doneta nazad u Glogonj. Hiljadama kilometara preko okeana, da završi na polici u jednom banatskom selu. Nekako mi se čini da bi se Kurtu to dopalo. Jer, parafrazirajući "The Man Who Sold the World", nisam tamo prodao dušu. Ili se barem nadam da nisam. A Melburn? Melburn nije najlepši grad na svetu. Nije ni najvažniji. Verovatno nije čak ni najbolji grad u Australiji, zavisi koga pitaš. Ali za mene će uvek biti onaj prvi korak na drugom kraju planete. Grad koji miriše na jet lag, jutarnju kafu posle dvadeset sati putovanja i osećaj da si stigao negde gde nikada ranije nisi bio. A takve emocije se teško zaboravljaju.
Januar 2022.
Nove pustolovine!
Od zaboravljenih sela do užurbanih gradova, nova putovanja i fotografije stižu redovno. Zapratite me i krenimo zajedno u sledeću avanturu!
