Miloša, za drugare sa faksa Rajko, za nas koji ga poznajemo, ili barem mislimo da ga poznajemo, jednostavno „Deda“. Legenda kaže da je nadimak dobio zbog uloge Zorana Cvijanovića u filmu Munje, ko mu je isti taj, što bi u Opovu rekli, špicname dao, ko je kumovao, ne znajući da će Miloš to nositi vekovima, nije puno pogrešio. Karakterno sa likom iz istoimenog filma ne liči, ali svakako mene kao više decenijskog druga, namerno ću reći druga, ne prijatelja, jer Deda vuče malo na levo, ako mogu da se izjansim kao njegov drug, nekako bih ga podelio u više kategorija, jer je on sve, samo ne jednostavan lik. Deda, kompleksna ličnost, sociolog po učenju, prevodilac kineskog po profesiji, po veroispovesti je pacifista, po ljubavi Partizanovac, ali onaj pravi, koji sport voli na poseban način, hobi putovanja. A o životu, čini mi se, zna da opiše sve što mnogi od nas ne mogu ni da zamisle. Po talentu, svakako poliglota, jer nema države u koju nije otišao da posle već 7 dana nije počeo da razume i pomalo da koristi isti taj jezik. Od španskog, gde sam bio više puta svedok, italijanskog, dobro, engleski mu je odavno na nivou. Posle izbegličke krize je počeo i arapski da priča, a za nemački se podrazumeva, učio ga je 8 godina. Po muzici džezer, bez obzira na to što se ne odriče svega što je dobro u svim pravcima. Omiljeni džez pevač, Džej, mislim da je Džej rođen u Nju Orleansu, verovatno bi bio najbolji. Od Dede se može naučiti mnogo stvari u životu, pre svega skromnost, pogled na svet, može ti objasniti najsloženiju stvar, racionalno i realno, samo što bi rekao Antonije Pušić, treba da sazreš da bi mogao da je prihvatiš. A Deda je prihvatio život, u Utrinskoj, kada je kampanja u jeku, a on koristi benefite i ulica mu se asfaltira, on ume da pronađe način i to lepo objasni. Miloš je lik koji može danas da pređe put Šangaja do Beograda i da istog dana sedne u avion i ode u Argentinu, što se realno i desilo, ali malo ljudi u to može da poveruje. Miloš može da živi u avionu, i da menja aerodrome i uči jezike čisto onako radi hobija, tek onako da mu ne bude dosadno. Lagan je po svim osnovama, sem kad gleda Partizan, i što bih ja rekao, „nema, Deda, u poslednje 4 godine nema utakmice zbog koje se nismo nervirali“. Ume da sedne i ode u Sloveniju da odgleda utakmicu, vrati se i ujutru „zapali“ za Guangdžou. Što se tiče Kine, jezika kao takvog, verovatno je to ono što mu se desilo, bez velikih planova, sa sitnim prevarama po Kini, kako dolikuje jednom Balkancu, dospeo je do nivoa da mu to „leba“ daje. Simultani prevodilac kineskog. Preko Kine bih otišao na onaj deo gde se Deda najbolje oseća kao pacifista, on sve to tako, lagano, kao pravi Banaćanin, iako su mu koreni tamo negde dole, iz krajeva gde je njegov deda Pekto, legenda glogonjskih šuma, došao. S tim da se šuška, kao po žutoj štampi, da se petljao sa baba Dragicom, ali to je sve na nivou rekla-kazala, ili samo naša dobra šala. Miloš je onaj čovek koji zna da živi bez telefona, bez društvenih mreža, koliko je to nama nezamislivo. A da uvek bude tu kad treba i bez da kasni. Zna često i da kaže da je umoran kad je najjače zezanje i nestane, isto tako zna gde je najbolja hrana u svakom delu sveta. Sa njim nikad nećeš ostati gladan, bez obzira na to koliko novca imaš u džepu. O Milošu, Dedi, Rajkovskom, iz Utrinske, mogao bih još mnogo toga da kažem, ali on je jednostavno taj lik koji je u svoja dva punoletstva zgurao toliko života da je jednostavno neshvatljivo kako je i dalje to samo naš Deda. Skroman, tih, nečujan, a čini mi se da treba da bude najglasniji!

Glogonj, septembar 2026.

„Matori, sam si!?“ Ne, ali ne zvuči tako. Jedino što može da je oda jesu poslednja tri slova prezimena, koja donekle znače da je iz tri sela severa opštine Pančevo, ali sama ta tri slova ne dokazuju ništa. Van kalupa, van uticaja „modernog, usranog, influenserskog“ okvira, posebna, ali ne kao alpska salama, omiljena poslastica nas građevinaca. Posebna u svom svetu, sa osmehom koji nosi kao niko drugi, jedna i jedinstvena Marija Maja Stavrevski. Neautentični pripadnik nama visoko konkurentnog sela Jabuke, devojka sa neverovatnom energijom, životnom pričom i nerealno belim starkama. Ovo poslednje je verovatno najznačajnije. A onda, kao šlag na sve to, bez grama šminke, sa mnogo glamura i sjaja. Samo očešljana kosa i osmeh. I sad ti objasni instagramu da ti za dobru fotografiju ne trebaju tri filtera, dva reflektora, kontura lica i pola drogerije. Maja dođe, očešlja se i završi posao. Nama fotografima ostaje samo da se pravimo da smo nešto posebno uradili. Ka žutom kauču, kao u seriji „Prijatelji“, a prvi put pred zumom kamere, neverovatno prirodna, kao da je ona izašla kao superstar iz istoimene serije. Kamera je voli, ona opuštena, nasmejana i zapravo nikad više odgovornosti prema istoj. Ali, ne tako retko, mnogo malo okidanja, a nikad više kvaliteta. Opuštena i vedra, sarađivala je kao da je direktno došla sa ulica Njujorka, o kome smo razgovarali. Jer, kad se malo bolje pogleda, i Glogonj i Jabuka su samo dva različita odgovora na isto pitanje. Samo su nam se putevi malo drugačije završili, ili možda nisu? Jedni ovde, drugi onde, ali isti koren, ista potreba da se napravi kuća, zasadi nešto, proda, kupi, preživi i, naravno, da se zna čiji je red za kafanu. Zato i ima nešto naše u toj njenoj pojavi. Nije ona „posebna“ zato što pokušava da bude drugačija. Baš suprotno. Posebna je jer je ostala svoja. U svetu u kojem svi nekako liče jedni na druge, Maja dođe bez šminke, sa samo očešljanom kosom i osmehom, pa ti pokvari celu teoriju o tome šta je potrebno da bi neko izgledao dobro.Posle više nego uspešnog seta, uzima kameru i dominira. Objašnjeno joj je sve za dve sekunde i, ako je jedina težina koju je osećala bila težina aparata, uzima ga lagano i, kao i pre toga, za par okidanja napravi čudo,  da i fotograf ponekad može da bude zadovoljan sobom. Posle svega, otišli smo na kafu i pili pivo. Ili je bilo: otišli na pivo, a pili kafu? Al’ nije ni bitno. U prirodnom okruženju lokala višedecenijskog, sa statusom kultnog, dolazi i dominira kao na setu. Mnogo više ljudi je poznaje tu, verovatno nego u sopstvenoj ulici. Sve deluje kao skrivena kamera, ali nije. Prilaze i javljaju se. I tu se vidi ono što kamera ne može baš najbolje da uhvati. Energija. Ona prava, neposredna. Nema poziranja, nema „čekaj samo da namestim kosu“, nema onog modernog: „Je l’ može još jednom, nisam dobro ispala?“ Maja je ispala dobro pre nego što je uopšte počelo. Urbana, prava devojka iz kraja, dama po potrebi, sa neverovatnim osmehom koji nosi kao nakit koji ne blede. A možda je upravo taj osmeh najbolji dokaz da neke stvari ipak ne mogu da se nauče sa interneta. Možeš da naučiš pozu, ugao, svetlo, trend i algoritam. Osmeh ne. Njega ili nosiš ili ne. Maja ga nosi. I zato, bez obzira da li je Glogonj, Jabuka, Makedonija ili neki četvrti kraj sveta, prepoznaješ je odmah, a osmeh se vratio u Jabuku.

Opovo, avgust 2026.

Ukoliko je Picasso imao svog dvojnika, onda je to svakako on. Ali ne u Malagi, ni u Barseloni, ni u Parizu. Upravo ovde, zapravo u Glogonju, u Ulici Grobljanskoj, sada još uvek 4. oktobra, dok se neko ne seti da je komunizam odavno izašao iz mode pa bi valjalo promeniti naziv. Je l' te, tek dvadesetak godina smo samostalna država, pa što ne bismo još malo bacili ljude na trošak da menjaju lične karte. Da se vratimo na portret. Picasso, nadimka Mare, a imena Marinko, svoj stil nije gradio kroz kubizam, već po raznim gradilištima širom Beograda. Penzionerske dane provodi baš onako kako bi i dalje ostao u formi u Glogonju. Sveto trojstvo: luk, krompir i kupus. Cele sezone je tu. Aktivan toliko da aktivniji ne može biti. Čovek kojeg možeš sresti u bilo koje doba dana ili noći, sa motikom, nožem ili građevinskim kolicima, koja su mu verovatno i najverniji životni saputnik, dok gura motor za zalivanje. Uvek u pokretu, nikad umoran i uvek blago nasmejan. Da se svojevremeno prijavio za ulogu u filmu Surviving Picasso, producenti bi verovatno ozbiljno razmislili da baš on tumači glavnu ulogu, bez obzira na to što ne zna ni španski, ni italijanski, ni engleski. Toliko liči na Picassa da bi se i sam Hopkins zamislio. Picasso Mare svoje umetničko delo nije ostavio na platnu, već u zidovima brojnih kuća u Glogonju. Gde god se zidalo, šalovalo, armiralo ili betoniralo, tu je ostao njegov potpis, deset vrednih prstiju jednog majstora. Vizionar svog zanata, ponos svoje ulice i dokaz da se posle gradilišta može raditi punom snagom i u poznim šezdesetim. Vredan, marljiv i tačan, po njemu bi i londonski Big Ben mogao da navija sat.

Glogonj, jul 2026.

Na fotografiji nema potrebe za dodatnim objašnjenjima. Sve je već prisutno u načinu na koji stoji i u načinu na koji gleda u kadar. Postoji smirenost koja ne znači odsustvo borbe, već kontrolu nad njom. Postoji sigurnost koja ne dolazi iz forme, već iz suštine. Kažu da je lepota u oku posmatrača, ali postoje portreti koji prevazilaze tu rečenicu. Ovo je jedan od njih, jer ovde nije u pitanju samo estetika, već karakter koji se vidi bez objašnjenja. Balašević je u „Portretu mog života“ govorio o slojevima čoveka koji se ne vide odmah. Upravo u tom smislu i ovaj portret nosi više od jednog značenja. On ne prikazuje samo osobu, već i sve ono što stoji iza nje. Ova fotografija ne govori o prolaznom trenutku, već o kontinuitetu rada i ličnosti. Ona pokazuje osobu koja ne stoji ispred objektiva da bi bila viđena, već koja jednostavno jeste tu, u potpunosti svoja. I zato naslov ostaje isti. Nije sve što sija vest, nekad je samo ona.

Pančevo, jun 2026.

Pred tobom je portret Ilije Čvorovića, ili bar njegovog modernog reinkarniranog rođaka koji se zaglavio negde između službenog dosijea i kafanske sumnje. Čovek gleda tako kao da upravo odlučuje da li si ti neprijatelj države ili samo loše obavešten komšija. Šešir mu stoji kao da je izdat uz dozvolu za nadzor, a ne kao modni detalj. Brkovi su uredni, ali nose onu tihu pretnju da su već čuli sve tvoje tajne.
Zelena maslinasta jakna jasno poručuje da se ovde ne dolazi sa dobrim namerama bez prethodne provere. Pogled mu je specijalna operacija ništa mu ne promiče, čak ni tvoje misli koje još nisi izgovorio. Deluje kao da u džepu ima spisak svih ljudi koji su “sumnjivo nasmejani”. Ako bi se osmeh pojavio, to bi verovatno bio znak da je operacija počela.
U njegovom svetu, slučajnosti ne postoje, samo loše prikriveni planovi. Ima držanje čoveka koji ne veruje ni sopstvenoj senci, a kamoli tebi. Sve oko njega izgleda kao da je još uvek 1978, samo je neko zaboravio da obavesti kalendar. Kad te pogleda, imaš osećaj da si upravo prošao prvi krug ispitivanja bez da si znao da je počeo. On ne stoji, on dežura, čak i kada samo mirno pozira. U njegovoj blizini i tišina deluje kao da je pod nadzorom. I na kraju, to nije portret čoveka, to je portret jedne epohe koja i dalje šapuće da zna šta si radio prošlog vikenda.

Kačarevo, februar 2026.

Lepota, isto kao inteligencija, nikada nije bila privilegija jednog mesta, jednog jezika, jedne boje kože, niti jednog kontinenta. Ona se rađa svuda gde postoji osmeh koji ne ume da laže, pogled koji nosi mir, i lice koje u sebi ima priču. Ova mlada devojka, iz nekih nama dalekih i nepoznatih krajeva, došla je u naš grad možda sa malo nade, možda sa mnogo straha, ali i sa dostojanstvom koje se ne može sakriti. Njena lepota nije agresivna, nije ona lepota koja traži pažnju, već ona koja je osvaja tišinom. U njenim očima postoji nešto drevno i nežno istovremeno, kao da nose sećanje na sunce pod kojim je odrasla, na puteve kojima je hodala, na ljude koje je ostavila iza sebe. Osmeh joj je čist, gotovo detinji, ali u njemu ima i snage žene koja je već naučila da život nikome ništa ne poklanja lako. Svetlost koja joj dodiruje lice deluje kao da ju je sama pronašla, kao da je prepoznala lepotu koja ne traži dozvolu da postoji. Njena koža pod tim blagim suncem izgleda poput najfinijeg somota, a pogled, direktan i miran, razoružava više nego bilo kakva reč. To je ona vrsta lepote koju fotograf ne hvata aparatom, nego srcem. Postoji jedna misao Fjodora Dostojevskog, „Lepota će spasiti svet”. Možda je mislio baš na ovakve trenutke, na ovakva lica, na ljude koji dolaze iz daleka i u sebi nose toplinu koju nijedna granica ne može da zaustavi. A možda je najlepše o ženskoj lepoti rekao Pablo Neruda, „Volim te bez znanja kako, ni kada, ni odakle”. Jer prava lepota nikada ne dolazi sa objašnjenjem. Ona jednostavno stoji pred tobom, gleda te pravo u oči, i ostavlja trag. Na ovoj fotografiji nema luksuza, nema potrebe za skupocenim haljinama ni velikim scenama. Postoji samo lice mlade žene i jedna iskrena ljudska toplina. I baš zato fotografija diše. Baš zato ostaje u čoveku dugo nakon što skloni pogled.

Beograd, april 2024.